Da je 1735. istraživaču Šarl-Mariju de la Kondaminu dok je stajao ispred „drveta koje plače“ neko rekao da gleda u lice Druge industrijske revolucije, ne bi mu poverovao za živu glavu. Ovaj naučnik je u toku ekspedicije po Južnoj Americi zapravo naleteo na primerak biljke Havea brasiliensis, čije stablo prilikom površinskog zasecanja ispušta belu lepljivu smolu, a lokalni Indijanci je sakupljaju, i kada se osuši od nje prave primitivnu obuću, kako je kasnije zapisao. Od domorodačkog cao chucu, koji je on pomalo nespretno izgovorio kaučuk, nastao je opšti naziv za izvor prirodne gume.
Suvi ostatak smole kaučuka, lateks, može se dobiti i od nekih drugih vrsta drveća i žbunja pronađenih na afričkom kontinentu, ali kako one daju znatno manju količinu (Landolphia puzavice iz centralne Afrike daju svega 1kg smole po hektaru), sva eksploatacija je koncentrisana na rod Havea, koji se danas gaji i u drugim delovima sveta, pre svega u južnoj i jugoistočnoj Aziji i zapadnoj Africi, najvećim svetskim proizvođačima i izvoznicima presovanog kaučuka, ali i gume kao gotovog proizvoda. Ipak, zbog ograničenosti resursa i perioda ekspolatacije od najviše pet godina, nakon čega stablo mora da se ostavi kako bi se regenerisalo i nakupilo dovoljno smole za naredni ciklus, javila se potreba za pravljenjem sintetičke gume, koju dobijamo od nafte i prirodnog gasa. Danas prirodna guma čini manje od polovine ukupne proizvedene količine, i uglavnom je ostala prisutna u autoindustriji, u proizvodnji takozvanih mekih i mešovitih pneumatika koje pre svega koriste vozači moto trka i trka Fomule 1.
Prirodna obloga za specijalnu namenu
Pošto sirova guma ima previše nisku temperaturu topljenja, a po hladnom vremenu se već pri blagom minusu jako brzo ukruti, bilo je neophodno dodati joj određene supstance koje će otkloniti ove nedostatke, ali tako da zadrži ono zbog čega je postala apsolutno neophodna u svakodnevnom životu – elastičnost. Čarls Gudjier (Charles Goodyear) je 1839. god. uspešno obavio ovaj zadatak pravljenjem mešavine gume, belog olova i sumpora, a zatim izlaganjem iste toplotnom tretmanu, kada je i patentirao ovu metodu kao proces vulkanizacije. Na taj način dobijeno je jedinjenje sa dugačkim ugljovodničnim nizom nazvano poliizopren, odnosno hemijski ojačana prirodna guma. Broj i vrste dodataka su se vremenom unekoliko promenili, ali je suština ostala ista.
Kada je u pitanju industrija građevinskih materijala, ili još konkretnije podnih obloga, tu dominira sintetička guma zbog niže cene, ali poslednjih godina su prisutne i nešto drugačije tendencije. Naime, ponuda podova za objekte specijalne namene obogaćena je jednom novom kategorijom, oblogama od kaučuka. Radi se o 100% prirodnom proizvodu koji se izrađuje u pločama ili rolnama i generalno može imati široko polje primene, ali je zbog pojedinih karakteristika našao svoje mesto u određenim oblastima, za koje predstavlja idealno rešenje.
Terminali aerodroma, autobuske i železničke stanice su izuzetno prometna mesta kroz koja dnevno prođe po nekoliko hiljada, pa i desetina hiljada ljudi, i stoga zahtevaju naročito otpornu podlogu koja može da podnese najviši stepen habanja, a da usto bude i protivklizna i antiakustična. Kaučuk zadovoljava standarde protivkliznosti DIN 51 130 (po kom nosi oznaku R11), BGR 181, i GUV-R 181, naročito korisno tokom zimskog perioda kada se u unutrašnjost objekta unosi puno snega i vode od spolja, a takođe najvećim delom upija zvukove proizvedene hodanjem i smanjuje opšti nivo buke za 20dB, što je za ovakvu sredinu veoma važno.
Isto tako ne treba zaboraviti da se radi o mestima koja predstavljaju pravi sanitarni izazov i na kojima se potencijalna zaraza najbrže i najlakše širi (što ujedno važi i za međugradske i međunarodne autobuse i vozove, kao i vozila gradskog prevoza), te je antibakterijska podloga imperativ. Za podove od kaučuka važi standardno održavanje pomoću vode i blagog sredstva za čišćenje svakodnevno, a osim toga periodično čišćenje mašinom sa rotirajućim diskom, što će uprkos frekvenciji upotrebe biti dovoljno pod redovnim okolnostima jer nisu pogodni za razmnožavanje mikroorganizama.
Njihova antistatičnost čini ih pravim izborom za elektrane, zgrade uprava, brodove i različite platforme, zato što sav statički elektricitet koji se nakuplja unutar brojnih elektronskih uređaja sprovode u zemlju, na taj način sprečavajući formiranje magnetnog polja koje oštećuje strujna kola i potencijalno može dovesti i do pregorevanja skupe računarske i navigacione opreme. Otporni su na masti, ulja, kiseline, baze, i jača dezinfekciona sredstva (većina sadrži alkohol koji bi mogao da obezboji pod), i stoga kao poručeni za fabrička postrojenja teške hemijske industrije.
Ipak, pomenuta svojstva poseduju i neke druge obloge poput vinil podova, što ih čini glavnim konkurentom kaučuka, i jednim delom postavlja pitanje čemu onda ova obloga? Kaučuk je teško zapaljiv (otporan je i na površinska oštećenja od žara cigarete) i zato odgovara na posebne zahteve protivpožarne zaštite. Ne sadrži kancerogene supstance, kadmijum, razne plastifikatore, PVC, niti hlor, tako da u slučaju požara neće doći do stvaranja hlorovodoničnog gasa koji može izazvati opekotine disajnog trakta, a u spoju sa vodom prilikom gašenja hlorovodoničnu kiselinu.
Za njegovo bojenje se koriste isključivo prirodne boje, te je jedina elastična podna obloga uopšte koja nosi svetski priznat ekološki znak „Plavi anđeo“ za minimalnu emisiju štetnih materija i doprinos zaštiti zdravlja, i zato se preporučuje kao prvi izbor za prostor u kom treba da borave deca jer je njihova zona disanja bliža podu. Na sve to, sirovina za njegovu izradu se dobija iz obnovljivih izvora, a kako je izrazito dugotrajan to posredno znači štednju resursa, sve u svemu – neškodljivo, ekonomično, praktično.
Autor teksta: Jelena Mitrović
