Posle više decenija „mraka“, nedostatka talenata, nedostatka mesta za treniranje i posledično apsolutnog izostanka bilo kakvih rezultata, impresivni uspesi domaćih atletičara na međunarodnim takmičenjima u poslednjih pet godina doneli su renesansu kraljice sportova u Srbiju. Medalje Emira Bekrića, Asmira Kolašinca i iznad svega Ivane Španović (od čega naročito treba izdvojiti osvajanje bronzane medalje u skoku udalj na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru ovog leta), osim nacionalnog ponosa i trenutne euforije doprinele su nečemu još važnijem – popularizaciji atletike.
U ovom trenutku, u više gradova naše zemlje obnovljene su mnoge atletske staze, a u nekima su urađeni projekti za izgradnju novih atletskih stadiona po standardima Svetske atletske federacije, na kojima će, u perspektivi, moći da se održavaju kontinentalna i svetska prvenstva.
Do letnjih Olimpijskih igara u Meksiku 1968., staze na kojima se trčalo bile su posute šljakom. Iako po sunčanom vremenu odgovara najrazličitijim atletskim disciplinama, šljaka na kiši upija vodu i pretvara se u blato, što uzrokuje odlaganje takmičenja jer onemogućava nadmetanje kako u trkačkim, tako i u skakačkim i bacačkim disciplinama.
Tada je reprezentacija SAD povela kampanju za uvođenje nove, poboljšane podloge, koja bi sportistima donela mogućnost da se na otvorenom takmiče u gotovo svim vremenskim uslovima, a publici da uživa u njihovoj predstavi. Reč je o TARTAN stazi, poliuretanskoj podlozi, brendu kompanije 3M iz Minesote, koja je angažovala legendarnog Džesija Ovensa kao promotera sa zadatakom da ubedi Olimpijski komitet Meksika da odobri ovu novu podlogu. Treba reći da je tartan zapravo predstavljao drugu generaciju sintetičkih atletskih podloga za sve vremenske uslove. U prvobitnoj verziji imali smo staze sastavljene od mase izlivene reciklirane gume (najčešće opiljaka automobilskih guma) i asfalta, ali su se one pokazale nedovoljno otpornim na mehanička oštećenja koja ostavljaju bodlje sprinterica. Tada je i ustanovljeno pravilo da standardizovane sprinterice mogu imati bodlje piramidalnog oblika, dužine najviše 6mm, uz dodatak da svaki organizator atletskih mitinga i prvenstava zadržava pravo da od takmičara traži opremu prilagođenu uslovima mesta održavanja takmičenja, i takođe pravo provere iste od strane za to određenih zvaničnika.
Ipak, imao je i tartan, pokazaće se, svojih manjkavosti. Kako spada u porozne podloge, to znači da funkcioniše po sistemu samoodvodnjavanja, što je s jedne strane dobro, jer se na površini nikad ne zadržava voda. S druge strane, na ovakvoj podlozi se ne mogu koristiti sredstva poput peska, krede ili talka za markiranje startnih linija, linija prestupa na poligonu za skakanje, graničnika između pojedinačnih staza za trkače, kao i polja za bacanje rekvizita; jer zapušavaju njene pore i time pospešuju razvoj buđi i rast mahovine. Zato su se za obeležavanje morale koristiti samolepljive trake, koje je, opet, trebalo brzo ukloniti sa podloge da bi se otklonila i mogućnost delovanja adheziva, odnosno lepka na pore. Osim toga, tokom procesa izlivanja odvija se hemijska reakcija za koju je bila potrebna živa kao katalizator, ali obzirom da su kasnija medicinska i ekološka istraživanja pokazala da je toksična i štetna po zdravlje ljudi i okolinu, odustalo se od ove tehnologije. Otada pa naovamo, sve novine u svetu proizvodnje i konstruisanja sportskih podloga uopšte, ali i konkretnije atletskih staza, zaista su umnogome doprinele njihovom usavršavanju.
Najpre je nađena zamena za živu, što je automatski alterovalo originalnu formulu tartana, a onda je promenjena i njegova koncepcija porozne podloge. Proizvedena je višeslojna struktura koja se polaže na tvrdu podlogu – beton ili asfalt, a sačinjavaju je noseći i nivelišući sloj od kompresovanih komadića gume, i čvrsta poliuretanska površina, za optimalnu apsorpciju udaraca i sa usavršenim svojstvom umanjenja mehaničkog dejstva sile prilikom vršenja pritiska na podlogu. Njen kompaktni habajući sloj sačinjen od EPDM granulata ne sprovodi vodu u unutrašnjost, zbog čega iziskuje mehaničko isu- šivanje vode, ali ga zato karakteriše visoka abraziona rezistentnost, kao jedan od kvaliteta ključnih za zahteve bilo kog profesionalnog atletskog kompleksa i apsolutna rezistentnost na nepovoljne vremenske uticaje tipične za sva godišnja doba.
Na tržištu se vremenom pojavio veliki broj proizvođača atletskih staza iz kategorije meteorološki univerzalnih, i kod svih njih, tehnologija proizvodnje zasniva se na sličnim principima. TARTAN predstavlja prvu, originalnu podlogu, koja je bila primer za sve potonje i sa kojom je sve nastalo, ali je njen naziv u svakodnevnom govoru, naročito u svetu sporta, ostao kao opšti naziv za sve atletske podloge ovog tipa. U skladu sa novim metodom izrade i postavljanja, možemo uočiti tri tipa podloga.
ŠPRIC SISTEM
Reč je o vodopropusnoj podlozi koja je ustvari poboljšana verzija već pomenute prve generacije atletskih staza. Sastoji se iz nosećeg sloja (smeše granulata crne gume i tečnog bezbojnog poliuretana kao veziva) koji se postavlja direktno na asfalt ili beton sa specijalnim finišerima, u debljini od 6mm do 15mm, zavisno od potreba i konkretne namene podloge; srednjeg sloja koji se nanosi špricanjem specijalnog crvenog poliuretana i EPDM granula (prečnika između 0,5mm i 1,5mm) i završnog sloja debljine 1-2mm koji se takođe nanosi špricanjem. On služi da cela podloga dobije na obimnosti, dok je istovremeno nosilac otpornosti ovog materijala na habanje, UV zračenje, temperaturne skokove, i naravno sprinterice. Važno je naglasiti da bez obzira na tip instalacije, podloga mora imati odgovarajući sertifikat izdat od strane Svetske atletske federacije IAAF, a odluka o odabiru konkretne vrste će, svakako, biti doneta na osnovu više faktora – startnih uslova na mestu postavljanja, raspoloživih finansijskih sredstava i namene objekta.
SENDVIČ SISTEM
Ovaj sistem podrazumeva neporoznu podlogu, koja ima istu bazu kao i špric podloga, a razlike se ogledaju u sastavu i svrsi druga dva sloja. Srednji, nivelišući sloj, zapravo se nanosi kako bi zatvorio pore baze, a istovremeno omogućio bolje prianjanje površinskog sloja, i čini ga masa sa dodatkom EPDM granulata prečnika 0,5mm. Habajući sloj dobija se izlivanjem poliuretana u koji se, dok je još u tečnom stanju, uranjaju specijalne krupnije EPDM granule prečnika 1mm – 3,5mm. Za rezultat se dobija vodonepropusna podloga veće elastičnosti od špricane.
SISTEM OD PUNOG POLIURETANA
Pun poliuretan je najskuplja, ali ujedno i najbolja atletska podloga u ponudi, koja takođe spada u neporozne. Postavlja se u debljini od 11mm do čak 13mm, što donosi dodatnu stabilnost sistema i vrhunske takmičarske rezultate. Naime, ovaj tip spada u takozvane high speed, odnosno „brze“ sintetičke podloge, koje garantuju razvijanje maksimalnog ubrzanja, a istovremeno optimalnu skočnost prilikom kretanja, bilo da je u pitanju trčanje ili skakanje. Njegova specifičnost je i ručno nanošenje, u precizno natempiranim fazama. Noseći sloj je mešavina poliuretana i crnog EPDM granulata, debljine 1mm – 3,5mm, na koji se nadovezuje nivelišuća smeša identična bazi, koja se aplicira tek nakon što se baza potpuno osušila. Habajući sloj je, očekivano, po sastavu pretežno poliuretan, posut krupnim EPDM granulatom, koji se po sušenju pretvara u blago reljefastu površinu, koja daje dovoljno visok koeficijent trenja, a ne ograničava manevrisanje.
Veoma važna napomena za sve sisteme je i to, da se visoko profesionalna instalacija koja garantuje dugotrajnost i nesmetanu upotrebu, izvodi na podlozi pripremljenoj na licu mesta od strane izvođača radova, na koju se postavljaju svi propisani slojevi, a nikako nadovezivanjem na već postojeću podlogu, jer se jedino na ovaj način izbegava opasnost od neadekvatnog spajanja starog i novog, i eventualna pojava slabih tačaka.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
PEJKOM d.o.o.
Branka Krsmanović 6, 11000 Beograd
tel.: +381 11 242 42 79, fax: +381 11 380 74 96
mob: +381 63 22 88 99
pejkom@gmail.com • www.pejkom.com
www.sportskepodloge.rs • www.facebook.com/pejkom
