Stambena jedinica smeštena je u samom centru Novog Sada, njegovom starom jezgru, preko puta Srpskog narodnog pozorišta. Ono što je posebno interesantno jeste da zgrada u kojoj se nalazi datira iz 19. veka. Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture u pitanju je spratna, stambeno-poslovna kuća širokog pročelja i obnove u obliku slova P, izgrađena pre 1885. godine u stilu istoricizma. Taj prostor nekada je pripadao Jevrejskoj ulici (tzv. Mala Jevrejska ulica) i pretrpeo je velike promene kroz istoriju razvoja grada i infrastrukturne promene koje su se desile, pre svega izgradnji Srpskog narodnog pozorišta 1981, za čije potrebe je jedna strana ulice i srušena.
Istorijski značaj lokacije i zgrade je bio dodatni podstrek i motivacija prilikom rada na ovom projektu i dalo mu dodatnu vrednost. Na našu sreću, prepoznali su ga i investitori, takođe ljubitelji starina. S obzirom na to da nemamo često priliku da radimo u sličnim prostorima, stari duh objekta je sam po sebi bio dovoljna inspiracija čemu je doprinela i naša zajednička vizija i želja za očuvanjem što većeg broja originalnih elemenata. Obim posla, brojni problemi prilikom izvođenja za koje smo znali da nas čekaju, bili su dodatna motivacija i izazov.
Salonski prostor je imao veliki potencijal – visoki plafoni, količina prirodnog osvetljenja zahvaljujući velikim prozorskim otvorima, drveni dekorativni parapeti i štokovi, originalna stolarija. Ipak, u startu je bilo jasno da mnogo toga zahteva sanaciju – delovi krovnog pokrivača od biber crepa, unutrašnje dvorište sa pomoćnim objektima koji su bili u lošem stanju, dotrajali zidovi i plafoni, autentična ali vidno dotrajala stolarija, male svetle visine u kupatilu… Osim toga što se „na oko“ moglo primetiti, pravo stanje stvari bilo je jasno tek uklanjanjem slojeva materijala kada su započeti radovi. Često je to rezultiralo novim problemima, a nekad i zanimljivim iznenađenjima kao što je i nekoliko starih hartija sa notama horskih kompozicija i tekstom na staroruskom jeziku kojima je popunjen prostor unutar pervajza starih sobnih vrata.
U funkcionalnom smislu, organizacija jedinice je vrlo dobro prilagođena potrebama i savremenog stanovanja tako da što se toga tiče nisu bile neophodne veće izmene. Ono što je specifično u odnosu na novije stambene prostore jeste izlazak iz prostora vertikalne komunikacije na terasu sa koje se onda pristupa stambenoj jedinici. Takođe, ne postoji predsoblje, već se direktno sa ulaznih vrata stupa u dnevnu sobu. Spavaća soba je izdvojena kao posebna prostorija, stoga se može reći da postoje posebno definisane funkcionalne celine. Postojeća funkcionalna šema je zadržana, uz dodatak čelične galerijske konstrukcije u jednom delu prostora što je omogućila, za današnje standarde, neuobičajeno velika svetla visina stana. Dodavanje galerije sa prostorom za spavanje iznad kuhinjskog dela, bio je doprinos u pogledu kapaciteta stambene jedinice ali je i u estetskom smislu poslužila kao zanimljiv i možda neočekivan element. S obzirom na to da se radi o toliko starom objektu i konstruktivnom sistemu, bilo je neophodno konsultovati statičara i voditi računa da se sve dodatno opterećenje, uključujući novu čeličnu konstrukciju i podnu oblogu, svede na minimum i osloni upravo na mestima koja bi mogla to opterećenje da prihvate.
Na početku radova trebalo je proveriti generalno stanje konstruktivnih i strukturnih elemenata, utvrditi šta zahteva sanaciju i izabrati optimalna rešenja. Ustanovljeno je da je u konstruktivnom smislu stanje veoma dobro, ali je ipak dug put do opremanja stana i konačnih enterijerskih rešenja i prethodi im niz radova – zamena dela krovnog pokrivača, zamena kompletne stolarije, izmeštanje instalacija, sređivanje unutrašnjih zidova, plafona, fasade i dvorišta.
Prva poteškoća sa kojom smo se susreli je posledica atraktivne lokacije objekta, odnosno, to što se nalazi u najužem centru grada, u pešačkoj zoni. Što je sa logističke strane bilo otežavajuće zbog ograničenog pristupa vozila, dopremanja građevinskog materijala, odnošenja građevinskog otpada, buke i svega ostalog što prati građevinske radove.
Jedan od najvećih izazova sa kojima smo se susreli bila je originalna drvena stolarija koju je trebalo zameniti. Prvobitna stolarija koja je bila od drveta, bila je u veoma lošem stanju. Imala je diskretnu podelu tankim horizontalnim i vertikalnim elementima koje smo želeli da zadržimo i na novoj aluminijumskoj stolariji. Sa unutrašnje strane, kao dodatak, ubačeni su šaloni sa diskretno ubačenim rustičnim detaljima.
To se ispostavilo kao pun pogodak, izuzetan detalj u enterijeru i jedan od elemenata zahvaljujući kojim smo postigli spoj tradicionalnog i modernog.
Od originalnih elemenata sačuvane su karakteristične podne cementne pločice na terasi malog formata. Iako su ostala neka vidna oštećenja imaju posebnu vrednost s obzirom na to da se danas takav dizajn teško pronalazi. Zahvaljujući dugogodišnjim saradnicima koji rade sa italijanskim bojama i lakovima, našli smo premaz sa kojim smo im vratili svežinu i dodatno ih zaštitili od daljeg propadanja. Na terasi je takođe sačuvana i ograda od kovanog gvožđa koja je poslužila i kao inspiracija za rešetke na prozorima, a bila je i jedan od faktora prilikom odabira materijala za ogradu galerije, koju odlikuje malo svedeniji i moderniji dizajn. Spoj modernog stila sa tradicijom dominantan je u enterijeru, a postignut je kombinacijom boja, materijala, forme i detalja.
Osnova koncepta bila je upravo ta kombinacija stilova uz zadržavanje karakterističnog i autentičnog izgleda prvobitnog prostora. Naša ideja da sačuvamo stari duh objekta toliko duge istorije poklopila se sa vizijom investitora, te smo brzo našli zajednički jezik i saradnja je tekla glatko od samog početka.
Cilj je bio primeniti savremena rešenja za reinterpretaciju originalnih rešenja tako da postignemo što autentičniju estetiku, dok istovremeno obezbeđujemo zadovoljavajući kvalitet, funkcionalnost i trajnost.
Poseban detalj u enterijer predstavlja stara gusana peć, za koju verujemo da je izrađena u 19. veku u Austro-Ugarskom gradu koji danas pripada Češkoj. Spletom okolnosti peć je u vlasništvu uže porodice investitora dugi niz godina i kao da je čekala baš ovaj ambijent da se u njega preseli i zasija svojim punim sjajem. Nakon „kozmetičkih“ prepravki kao savršen „final touch“ je upotpunila prostor.
Značajan segment projekta bila je i lepa saradnja sa komšijama kojima možemo zahvaliti na strpljenju i toleranciji, kao i volji da učestvuju u radovima na dvorištu i pomoćnim objektima. Zajedničkom odlukom zamenjeni su stari azbestni krovovi pomoćnih objekata, oluci i osvežene fasade što je zaokružilo ceo projekat i podiglo vizuelni utisak i kvalitet čitavog ambijenta. Uspešna i laka saradnja sa investitorima olakšala je ceo proces u kom su svi učesnici jednako uživali, a maksimalno iskorišćen potencijal prostora uz promišljena dizajnerska rešenja rezultiralo je jedinstvenim ambijentom koji odiše elegancijom i jednostavnošću.
Kao zaključak, ovaj projekat se može istaći kao mali, zajednički doprinos temi očuvanja arhitektonskog i generalno istorijskog nasleđa, u vremenu i društvu u kom se njihov značaj u širem kulturno-istorijskom, kao i simboličkom i sentimentalnom kontekstu podređuje ekonomsko-političkim interesima.
U kontekstu savremenih gradova, identitet prostora kao skup materijalnih i nematerijalnih odlika koje ga obeležavaju i razlikuju u odnosu na neki drugi prostor je od izuzetnog značaja. Jedan je od ključnih faktora koji savremene gradove, uveliko podlegle globalizaciji, čini trajno prepoznatljivim. Pored toga, svaki gradski prostor pored arhitektonskih i urbanističkih elemenata formiraju i zajednička iskustva njegovih korisnika, dešavanja i aktivnosti koje se u njemu odvijaju. Stoga poseban akcenat treba staviti na simboličko i emotivno značenje koje im se pripisuje u kolektivnom sećanju ljudi.
Kao što istorijski identitet reflektuje socio-ekonomske relacija koje su ga determinisale, sistem vrednosti, kultura i duh nekog prošlog vremena – površan odnos i neodgovoran tretman arhitektonskog nasleđa danas oslikava naše društvo, savremene vrednosti i (ne)kulturu.
