Materijali i tehnologija se razvijaju i trendovi se menjaju, ali kada su podovi i zidovi u pitanju jedna stvar je praktično stalno konstantna: pločice su obavezne u kupatilima. Mnogi se u uređenju sopstvenih kupatila oprobaju u njihovom postavljanju, što nije nemoguće, ali postoji niz faktora kojima svaki keramičar mora da barata.
Postoje razlozi zašto je keramika već dugi niz decenija, idealan materijal za kupatila. Lako se održava, otporna je na hemikalije, poseduje dobru toplotnu stabilnost i čvrstoću. Takođe, što je možda i najvažnije, jednostavno se čisti i time pruža adekvatan nivo higijene u prostorijama u kojima je to od važnosti.
Postaljvanje pločica u sopstvenoj režiji nije lak posao. Brojni su saveti koji to olakšavaju prenošenjem tuđeg iskustva, ali ipak svako iskustvo da bi se zaista usvojilo mora se proživeti. Naravno da iskusni majstor koji je nebrojano puta postavio pločice poznaje detalje koji su u ovom pipavom poslu veoma važni. Cene pločica nisu male i stoga je, skoro uvek, ipak bolje prepustiti to u ruke iskusnima.
Ukoliko želite da eksperimentišete i za postavljanje pločica se ipak odlučite u sopstvenoj režiji, potrebno je poznavati nekoliko veoma važnih činjenica. Prvo i osnovno, kada se one postavljaju, potrebno je dobro pregledati i pripremiti podlogu.
Takođe, postoji nekoliko različitih stepena otpornosti pločica na koje treba obratiti pažnju, i koji se primenjuju u zavisnosti od prostorija. Prvu grupu čine pločice najmanje otpornosti i one se koriste u spavaćim prostorijama, u najmanje zahtevnim prostorijama. Najotpornije prostorije, grupe pet, su otporne na smrzavanje i koriste se u spoljnim prostorima i tamo gde je veliko opterećenje, uglavnom u komercijalnim i javnim prostorima.
Pre samog postavljanja pločica potrebno je odlučiti se za određeni sistem. Moguće je postavljanje pločica sistemom „fuga na fugu“, kada se slažu jedna na drugu bez međusobnog razmaka, ili sistemom „otvorenih fuga“, kada se ostavlja razmak između pločica. Zatim je dalji korak u polaganju pločica da podloga bude suva, čista i da naravno može nositi pločice. Sledeći korak je popunjavanje pukotina, odnosno izravnjavanje podloge. Podlogu zatim treba dobro impregnirati impregnacijskom emulzijom, takozvanim prajmerom. To se radi tako što se podloga premaže valjkom ili četkicom. Ovaj korak je nužan jer nakon njega pločice traže manje lepka i bolje se primaju na podlogu.
Dalje je potrebno pločice izrezati na odgovarajuće dimenzije. To se radi posebnim alatima koji mogu biti veoma skupi, ali se sa druge strane mogu naći i povoljnije na tržištu, i čini se tako što se pločica odreže pri vrhu i zatim preko ivice radne površine prelomi.
Pri rezanju pločica potrebno je voditi računa o svim instalacijama i cevima koji će opsluživati prostoriju. Kako bi vidljive cevi mogle da prođu kroz pločice, potrebno je pločice izrezati kleštima, najčešće papagajkama, tako što se polako otkine keramička pločica. Efikasniji i brži način je upotreba bušilice s okruglim nastavkom.
Polaganje pločica vrši se nakon što se pod premaže temeljnim premazom. Površina prostorije se izmeri i zatim se odredi sredina. Pametno je pločice poređati po podu prvo, bez lepka, kako bi se vizuelno zamislilo kako će se postaviti i urediti po želji pre konačnog lepljenja.
Zatim se lepak za pločice dobro promeša. Ostavi se da malo odstoji, kako bi aditivi u njemu proradili. Lepak se uvek sipa u vodu a ne obrnuto, kako bi se izbeglo stvaranje grudvica. Lepak se nanese gletericom na pod. Postoje različiti lepkovi za pločice i njihov odabir zavisi od vrste podloge, kao i toga da li se pločice postavljaju na zid ili pod, i da li se postavljaju unutra ili spolja.
Lepak se meša mešačem jer on obezbeđuje dobru homogenost samog lepka, a takođe i smanjuje verovatnoću da se u lepku pojave grudvice. Na tržištu postoje profesionalni mešači lepka, ali u sopstvenoj režiji dovoljno je kupiti nastavak koji se montira na bušilicu. U samom procesu mešanja moguće je dodavanje lepka ili vode, a gustina načelno treba da bude takva da lepak ne klizi sa mešača.
Gletericom sa zupcima se ravnomerno zagladi površina na koju je nanešen lepak. Takođe, važno je da se lepak nanosi u malim količinama kako se u međuvremenu ne bi osušio.
Postavljanje pločica se vrši iz sredine prostorije ka krajevima i pričvršćuje se tako što se nežnim kružnim potezima pritisne na podlogu s lepkom. Razmaci između fuga su veoma važna stavka u postavljanju pločica. Za određivanje rastojanja prikladni su krstići, i nakon toga se po keramičkoj pločici blago kucne gumenim, a ne metalnim ili drvenim, čekićem, kako se ne bi oštetila pločica.
Takođe, kao i fuge, prelazi sa poda na zid ili iz jedne prostorije u drugu su pipljivi deo posla i važno je da se ostavi prelaz širine jedne fuge između poda i zida, ili metalna lajsna između prostorija.
Fugovanje je važan deo procesa postavljanja keramičkih pločica. Fuge se pre fugovanja očiste drvenim štapićem, i zatim se upotpune fug masom. Fugmasa se pomeša u gustu kašu i zatim namaže na fuge. Ovaj posao nije lak i važno je obavljati ga rukavicama, jer ovi materijali nisu prirodni i mogu biti štetni po kožu. Premazivanje fuga vrši se gumenom glitericom tako što se utisne fug masa u fuge, dok se višak mase odstrani, takođe gumenom glitericom, dok se osušena fug masa odstrani mokrim sunđerom.
Čitav proces postavljanja pločica nosi niz izazova, od odabira lepka, preko sečenja pločica, do fugovanja, koji se savlađuju iskustvom. Iako je, uz dobro informisanje, moguće postavljanje pločica u sopstvenoj režiji, treba imati na umu da je u praksi sve teže nego na papiru i da ukoliko se za ovaj korak odlučite u sopstvenoj režiji, potrebno dobro informisanje o samom procesu uz dosta strpljenja.
