Drveni podovi datiraju još iz Srednjeg veka. U to vreme daske su polagane preko podne površine, da bi se zatim šmirglanjem i poliranjem metalnim ili kamenim elementima pripremale za upotrebu.
Tek kasnije počela je primena lakova i premaza koji su ovakvim podovima davali trajnost, ali i glatku površinu. Premazi su imali i estetsku ulogu, a eksperimentisanjem na tom polju podovi su dobijali različite šare. Posebno zanimljiva bila je tehnika intarzije gde su oblici bili rezani od drveta drugačijih boja i zatim se po principu slagalice uklapali u određenu sliku ili šaru.
Drveni podovi prisutni su stotinama godina i kroz vreme su pokazali svoje prednosti i mane. Kao i svi materijali, stalno se unapređuju, ali njihova glavna vrlina ostaje u tome da potiču od prirodnog materijala koji obezbeđuje zdravo okruženje, toplinu i komfor. Inovacije na polju materijala znači pojačavanje njihovih funkcionalnih i estetskih karakteristika, a ni drvo, kao takvo, u tom smislu nije ostalo otporno.
Parket se prvi put pominje čak u 17. veku, i to kada se govori o višoj klasi tadašnjeg društva. Većina podova u to vreme bila je zemljana sve dok se krajem 17. veka drveni pod nije „uselio″ u prostorije Versaja.
Tada se drvo ručno rezalo i to uglavnom od komada različitih boji i nijansi i u formi trougla ili kvadrata i lepilo se na podlogu. Zatim bi se drveni komadiići strugali, brusili i polirali. Iako možemo reći da je drveta u to vreme bilo u izobilju, ovakav proces bio je zahtevan, a stoga i skup pa je drveni pod bio rezervisan isključivo za plemićke odaje i reprezentativna zdanja koja su i danas opstala kao monumenti.
Možda Vas zanima:
Parket vremenom ulazi u širu upotrebu, ali sa razvojem tehnologije stvaraju se druge podne obloge koje se koriste kao zamena za drvo, bilo zbog svoje niže cene, bilo zbog lakše dostupnosti. Početkom 20. veka linoleum i tepisi postaju popularni i rasprostranjeni, što kao dodatni sloj na parket, ili kao njegova potpuna zamena. Ipak, krajem 70-ih godina prošlog veka vraća se staro dobro drvo i parket ponovo postaje jedan od zastupljenijih podnih obloga u domaćinstvima. I više nikada ne jenjava.
Danas imamo više vrsta drvenih podova, a u zavisnosti od vrste drveta koje se koristi, njegove obrade, načina polaganja itd. bambusovi parketi, deking podovi, laminati, puno drvo, masiv… Uz sve to, na tržištu se stalno pojavljuju nove vrste podova koji imaju drugačije estetske i funkcionalne karakteristike.
Dakle, podovi od punog drveta danas nude čak preko 50 vrsta različitog drveta, a time i boja, kvaliteta i karakteristika i to sa svih krajeva sveta, iz izvora koji ne narušavaju ekološki balans planete, odnosno iz održivih izvora. Izgled, karakteristike i performanse punog drveta kada je pod u pitanju zavisi i od toga na koji način je drvo sečeno. Pored klasičnog sečenja, danas se mogu naći i površine pod uglom od 45 stepeni tako da se dobija reljefna podna površina što deluje veoma zanimljivo u svakom enterijeru.
Način na koji se drvo seče utiče na to kako ono reaguje na vlagu. Možda najveća inovacija na polju drvenih podova u poslednjih 25 godina je metod slaganja ploča tako da se dobije višeslojna podna obloga.
Kvalitetna šperploča se obično sastoji od tri, pet ili sedam slojeva drveta, koji su jedni u odnosu na druge rotirani za 90 stepeni. Takvo slojevito drvo je stabilnije od punog drveta, manje se skuplja i menja pod uticajem vlage. To je omogućilo drvenim podovima da se nađu i u prostorijama u kojima ima dosta vlage, kao što su kupatila ili podrumi. Završni sloj drveta je onaj koji mu daje izgled i trajnost. Može se naći u različitim nivoima debljine, od oko 20 do 60 milimetara kod kvalitetnijih podova. Razlika se možda ne čini velika, ali zapravo je ključna. Što je deblji i kvalitetniji završni sloj, to se površina više puta može hoblovati i obnavljati, a to se obično dešava do četiri puta u životu jedne drvene obloge.
Budućnost drvenih obloga leži i u održivim izvorima, i sve više je na ceni drvo dobijeno iz kontrolisanih uslova koji nalažu da se ne remeti eko sistem i ne vrši preterana seča šuma i prirodnih resursa.
Liptus, prirodni hibrid dve vrste eukaliptusa raste na plantažama Brazila, i proizvođači tvrde da drvo dostiže visinu od skoro 40 metara posle samo 15 godina, dok je na primer hrastu potrebno 40 godina da postigne visinu potrebnu za dalju upotrebu, a višnji čak 80 godina. Naravno, postavlja se i pitanje pod kojim uslovima i na kom prostoru se stvaraju ovakve plantaže, a upravo ti uslovi i štetnost proizvodnje sve više utiču i na cenu i dostupnost određenih materijala.
Autor teksta: Ljubica Slavković, M.Arch.
