Kakav pod, takav i status – Drveni podovi u starim kućama

Još se ponegde po starim, napuštenim kućama u našim zabačenijim krajevima mogu naći podovi od čvrsto nabijene zemlje u prizemlju. Bila je to prvobitna osnova, Majka Zemlja. Obično je na njoj bivalo ognjište, a kasnije i zidani šporet, kao centar doma, oko koga se sve okupljalo i oko koga se odvijao društveni život, naročito zimi.

Podovi u prizemnim delovima kuće

Vremenom su se pojavile i prve podloge, u zavisnosti od podneblja u kome je kuća podignuta. Pa su tako u prizemlju u šumovitijim krajevima u osnovu od peska vertikalno slagane oblice da bi se dobio čvrst i stabilan drveni pod. Za severnije krajeve je bio običniji pod od žute ili crvene cigle, dok je u kraškim predelim a ponajviše u primorju tipičan pod bio napravljen od kamenih ploča koje su se polagale direktno u cementni malter. Reč je, dakako, o podovima u prizemnom delu kuće. Na spratovima, ukoliko ih je bilo, podovi su bili gotovo isključivo drveni. O njima će prevashodno i biti reči u ovom tekstu, nešto kasnije.

Kada je o arhitekturi u našim severnijim krajevima reč, svakako možemo razlikovati dva pravca razvoja –

• autohtono narodno graditeljstvo vezano za selo i
• gradsku periferiju

• odnosno za stanovništvo koje se bavilo zemljoradnjom i stočarstvom, a koje je koristilo lako dostupne i ekonomične materijale i
• naprednu urbanu građevinsku praksu pod uticajem zapadnih stranih majstora i školovanih arhitekata.

Vredi pomenuti i građanske kuće građene u tzv. balkanskom stilu koji je nastao pod direktnim uticajem istočnjačke gradske arhitekture. Ovaj tip kuća je svojstveniji krajevima južnije od Save i Dunava.

Kao i svi ostali delovi kuće i pod je nesumnjivo odražavao imovinski status vlasnika. Tako su se u bolje stojećim građanskim kućama – od primorja do teritorija pod Austrugarskom – vrlo često mogli naći i podovi od visoko kvalitetnog kamena pa čak i vrhunskog mermera. Od istih materijala su rađena i raskošna stepeništa. Naročito u 19. i prvoj polovini 20. veka, sa vidljivim renesansnim i baroknim elementima, a kasnije i secesijskim. Vremenom su im se priključili podovi sa kvalitetnim keramičkim pločicama.

Drveni podovi na spratovima

No, posebna zanimljivost u svim ovim objektima su drveni podovi koji su se polagali na spratovima ili u kućama sa visokim parterom. Prilikom adaptacije ili rekonstrukcije ovih starih objekata upravo je sanacija podova najzahtevnija i najspecifičnija jer može uticati na statiku celog objekta.

Međuspratna konstrukcija je svuda vrlo slična i počiva na nosećim gredama, tavanjačama, koje se oslanjaju na noseće zidove. Između daščane oplate s donje strane i daščane oplate s gornje strane, nalazi se ispuna od sitnijeg šuta i peska koja ima ulogu zvučne i toplotne izolacije. Donja oplata najčešće nosi trsku i malter sa eventualnim dekorativnim elementima na plafonu prostorije koja se nalazi ispod.

Renoviranje i sanacija drvenih podova

Pri savremenim renoviranjima sanacija ovih delova je izrazito zahtevna i podrazumeva angažovanje profesionalaca i stručnjaka, jer ukoliko su tavanjače na bilo koji način oštećene (ispucale, istrulele i sl.) neophodna je njihova zamena. Najbolje je zameniti ih istovetnima od istog materijala, ukoliko je to moguće. Međutim, u poslednje vreme se investitori odlučuju na premošćavanje raspona između nosećih zidova čeličnim profilima. Ali arhitekte i statičari takav pristup osporavaju kao rešenje. Iz razloga što ovi profili moraju nositi i sebe i evetualnu betonsku ploču koja se najčešće postavlja preko skrivene oplate i folije.

Ali, vratimo se drvenim podovima. Sa gornje strane međuspratne konstrukcije postavljala se jedna od tri najčešće vrste drvenih podova:

• daščani pod,
• brodski pod ili
• parket.

DAŠČANI PODOVI i BRODSKI POD

Daščani podovi su u principu najjednostavniji. Izrađivali su se od rendisanih ili nerendisanih dasaka, debljine od 1.5 do 3 cm, širine do 15-20 cm i dužine od 2 do 6 metara. Ovi potonji su se koristili za neke sporedne prostorije, dok su podovi od rendisanih, obrađenih dasaka mogli biti vrlo reprezentativni. Drveni podovi zrađivali su se mekog ili tvrdog drveta, obično od bukovine, hrasta ili javora. Daske su se mogle prikivati direktno u tavanjače, ali su se mogle prikivati i za tzv. slepi pod.

Princip postavljanja drvenih podova je bio na dodir, na preklop ili na pero-žljeb. Daščanim podovima su vrlo slični brodski podovi, samo su kraći i uglavnom su se izrađivali od mekog drveta (jelovine ili smrekovine). Prilikom postavljanja, obično bi se smicali u podužnom pravcu uz prikivanje za podpatosnicu ako je ima. Daščice brodskog poda su se obavezno pribijale jedna uz drugu kako bi pero jedne ušlo u žljeb druge.

I daščani i brodski podovi se po pravilu postavljaju normalno na pravac pružanja svetla, odnosno normalno na glavne prozore.

PARKETI

Treći, a ujedno i najreprezentativniji tip drvenih podova koji je svoju popularnost zadržao do danas su svakako parketi. Što su objekti u koje su se postavljali bili raskošniji, a vlasnici imućniji, to su i parketi bili skupoceniji. Parketi sa intarzijama i bogatom floralnom ili geometrijskom ornamentikom su i najlepši primeri drvenih podova. Obično su se izrađivali u radionicama i u vidu panela postavljali u objekte. Najčešće se kombinovao hrast sa jednom ili više drugih vrsta drveta, koje bi zajedno činile veoma dekorativnu mozaičku strukturu.

Pored parketa sa intarzijama, veoma čest je bio pod od masivnih parketnih daščica. Najčešći slog je svakako bio „riblja kost“ (koja je ove sezone apsolutni hit na dizajnerskoj sceni u industriji podova!). Decentnija i elegantnija verzija „riblje kosti“ je tzv. francuski slog ili „mađarska riblja kost“.

Razlika je u tome što se kod klasične riblje kosti lamele postavljaju uvek pod uglom od 90^o dok je kod francuskog sloga taj ugao manji (60^o ili 45^o, ali može biti i proizvoljan). Spoj kod ovih parketa je pero-žljeb. Osim „riblje kosti“, parket se mogao slagati paralelno sa glavnim zidovima ili u kvadratna polja, odnosno sa prepletom i kvadratnim umecima od istog ili drugog drveta, ili u slog koji podseća na merdevine.

Završna obrada drvenih podova

Drveni podovi su se završno obrađivali i štitili lanenim firnajzom ili voskiranjem što im je omogućilo prilično dug životni vek, bez obzira na tragove prohujalog vremena. Stoga ne čudi veliki povratak uljenju i voskiranju u industriji podova poslednjih desetak godina.

Drveni podovi su se održavali redovnim pranjem i brisanjem, povremeno i prilično agresivnim supstancama poput varikine ili lužine. Ako su se nalazili u kuhinji ovakav tretman im je dao specifičnu patinu. Bolna je činjenica da društvo u kome živimo sve manje vodi računa o zaštiti kulturnih dobara i starih objekata.

Na svakome od nas je da, koliko može, u svome prostoru, bilo kupljenom ili nasleđenom, ukoliko je reč o starom objektu, pokuša da sačuva ove dragulje na podu. Ako ne iz sentimentalnih, a onda bar iz praktičnih razloga jer se tako dobija suv i stabilan drveni pod koji je istovremeno patiniran i zbog toga unikatan.

Možda ga samo treba presložiti i osvežiti. Na nama je da ga kao deo pamćenja sačuvamo od đubrišta istorije…

Piše: Isidora Gordić