Da li se sećate onih fino, do tančina uglačanih podova sa jednobojnim ili šarenim kamenčićima, na koje naiđete kada nekim poslom uđete u zgradu opštine ili recimo poreske uprave? Da li ste ikada, videvši takav isti pod u lobiju kakvog hotela ili restorana na glasu, pomislili: „A kako bi bilo da nešto ovako imam u svom domu?” Stari, dobri teraco. Pod drevnog porekla, duge tradicije i večne lepote, koji u ovim našim vremenima ponovo otkrivamo, ali na jedan drugačiji, moderan način.
Teraco je kompozitna obloga sastavljena od komadića odabranog granulata umešanih najčešće u cementno ili polimerno vezivo, koja se izliva na podlogu, a nakon što očvrsne brižljivo završno glača. Nazvana po italijanskoj reči za terasu (terazzo), poreklo vodi iz renesansne Venecije, gde gotovo slučajno nastaje od ruke vajara i graditelja mozaika.
Priča kaže da su umetnicima tokom rada stalno ostajali komadići mermera, granita i drugih dekorativnih materijala sa kojima nisu znali šta bi, pa su ih bacali na terase svojih kuća. Kamenčići su se od gaženja po terasi pod dejstvom ljudske težine utabali u tada zemljanu podlogu. Nesvakidašnjim izgledom, skrenuli su pažnju posmatrača utiskom da bi se na nekoj čvršćoj podlozi, gde bi se lepo istakli, od njih mogao dobiti interesantan i izuzetno atraktivan pod čija izrada, izuzimajući ručni rad, jedva da bi nešto koštala.
Zemlju je tako zamenila glinena baza koja se pokazala stabilnijom za spajanje sa granulatom – najčešće onim od ukrasnih stena, ali neretko i komadićima kvarca ili stakla. Sa razvojem tehnike glačanja zaokružena je metodika pravljenja teraco podova koja će u narednim vekovima, sve do modernog doba, ostati nepromenjena. Naime, prvobitna tehnika ravnanja poda podrazumevala je dugo i mukotrpno ručno glačanje pomoću kamena, i zato je nešto kasnije za te svrhe osmišljen poseban alat sa dugačkom drškom, nazvan galero. Italijani su veoma osetljivi kada je umetnost u pitanju, te su tako umetnost pravljenja teraca uspešno ljubomorno čuvali samo za sebe.
Postrenesansna Italija, iako rascepkana na gradove-države, držala je monopol nad izradom teraca koji su generacijama pravile samo određene porodice, sve do početka 20. veka kada je veliki broj majstora emigrirao u SAD i svoju delatnost preselio tamo.
Ipak, teraco podovi doživeli su pravu revoluciju tek sa pojavom električne drobilice i brusilice tokom dvadesetih godina prošlog veka, jer se time dobilo na većoj preciznosti, brzini i finoći završne obrade, a smanjeni su i troškovi izvođenja.
Zanimljivo je i da je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina napravljen epoksidni teraco velikog spektra boja i različitih debljina, koji se izvodi znatno brže od klasičnog. Otada se dosta radilo na razvoju proizvodnje ove obloge sa epoksidima, poliesterima, lateksom i akrilom kako bi ga učinilo isplativijim visokofunkcionalnim materijalom izraženog dekorativnog potencijala.
Posleratne stambene zgrade svedoče da je nekada obilno korišćen za oblaganje predsoblja i terasa, ali taj davno nestali trend danas na scenu mogu vratiti dekorateri, kao lica čiji se saveti i sugestije rado slušaju. Uočljivo je, s druge strane, da u poslednje vreme teraco ponovo dobija na popularnosti u javnim i komercijalnim objektima, gde su na ceni njegova praktičnost, povoljnost, dugotrajnost i visoka estetika.
Autor teksta: Jelena Mitrović, dipl. novinar
