Sportske dvorane su same po sebi objekti posebne namene koji odstupaju od standarda, kako prilikom projektovanja, tako i prilikom konstrukcije i kasnije opremanja. Njihova glavna specifičnost leži u činjenici da, s jedne strane, ne spadaju u makroelemente gradske infrastrukture poput mostova, obilaznica, većih bulevara i važnih saobraćajnica, za koje važe pravila visokogradnje; ali se, s druge strane, po mnogo čemu ne uklapaju ni u profil objekata opšte namene kakvi su, recimo, tržni centri, u kojima se suštinski akcenat baca na dekorativni momenat.
To znači da predstavljaju građevine koje iziskuju tim iskusnih stručnjaka, iznad svega dobrih statičara, koji imaju zadatak da savršeno precizno odrede stepen opterećenja koji je objekat u stanju da podnese, što će nadalje diktirati maksimalan broj posetilaca i spisak aktivnosti koje se tu mogu odigravati; a onda i dobrih elektroinženjera bez kojih se ne može zbog zahtevnog sistema osvetljenja, video-bimova, elektronskih reklama i semafora za prikazivanje rezultata.
Ništa manje važan deo ove slagalice nije odabir podloge za teren, koji, uostalom, i jeste centralno mesto svih dešavanja. Ovo pitanje ponekad ume da bude bačeno u zapećak jer se rukovodstvo, ili pak investitor, više bave drugim, sporednijim aspektima. Ako je reč o objektu višestruke, a pre svega sportske namene, onda nije logično da akcenat bude na atraktivnosti reklamnog prostora ili šljaštećoj rasveti, jer su to skupe stavke koje su aktuelne od prilike do prilike kad se organizuje neki konkretan događaj, ali ne i na svakodnevnom nivou. To uglavnom i donosi prve probleme, u vidu površno urađene računice koliko će dati objekat koštati.
„JEDNA VELIČINA ODGOVARA SVIMA“
Opšte mesto prilikom donošenja odluke koja podloga će biti postavljena u jednom kapitalnom sportskom objektu do pre desetak godina bio je princip „prema sportu i pod“. To, dakle, znači da su građeni objekti koji su prilagođavani konkretnom sportu za koji će i služiti, pa ako je u pitanju košarka, onda će to, naravno, biti parket, a ukoliko je reč o nečem specifičnijem poput plivanja i vaterpola, ili pak umetničkog klizanja i hokeja, u tom slučaju imamo zatvorene bazene i ledene dvorane.
Međutim, letnje Olimpijske igre u Atini su nam bile više nego jasan pokazatelj koliko je loše kada napravite objekte pojedinačne namene, koje usto nakon završetka takmičenja ne iskoristite u komercijalne svrhe ne biste li barem povratili deo uloženog novca. Toliko loše, da obzirom na vrtoglavo veliki iznos ulaganja, može čak produbiti ekonomsku krizu u jednoj zemlji. Poučeni tim iskustvom, investitori, projektanti i izvođači radova su uveli praksu da sednu za isti sto, sa ciljem da dođu do što ekonomičnijeg i praktičnijeg rešenja, ali takvog da mu neće manjkati kvaliteta.
Formula je pronađena u konstruisanju „one size fits all“ sportskih dvorana, koje će po performansama odgovarati većini sportova, a isto tako će moći da se koriste i za održavanje raznih nesportskih manifestacija poput koncerata, izložbi, sajmova i slično. Predviđeno je da se posebni zahtevi, koji prate neke karakteristične sportove, zadovolje tako što će se inicijalno postaviti multifunkcionalna podloga koja može po potrebi da se demontira, a na njeno mesto postavi druga neophodna za konkretan događaj; iza čega se za redovne aktivnosti vraća prvobitna. To čini donošenje konačne odluke o vrsti podloge utoliko važnijim, jer ta odluka traži ozbiljne predradnje – sva razmatranja zaključno sa selekcijom će prethoditi projektovanju poda.
Najpre, treba imati u vidu da u ukupne troškove ne ulazi samo cena nabavke materijala i postavljanja podloge na početku, već su tu i troškovi održavanja, renoviranja, a onda i demontaže i ponovnog postavljanja. Dakle, ne možete računati da ćete uspešno upravljati jednim ovakvim objektom ako nemate na raspolaganju dodatni novac za periodične radove, ili ako niste smislili načine kako da ga zaradite. Dalje, vrsta podloge zavisi i od toga kom uzrastu pripadaju budući korisnici dvorane i od njihovog profila, odnosno da li su u pitanju školska deca i rekreativci ili profesionalni sportisti. Dečiji zglobovi i skeletni sistem su u razvoju, pa nije dobro da se lako i često povređuju u ovom periodu, i zato im je potrebna elastičnija i mekša podloga.
No, budući da trenutno govorimo o dvoranama za takmičenja najvišeg internacionalnog nivoa (što će reći kontinentalna i svetska prvenstva, lige i kupove) u kojima učestvuju dobro utrenirani profesionalci, to nam ujedno daje odgovor na ovo pitanje. Takođe valja uzeti u obzir frekventnost raznih pripremnih radnji i njihovo razorno dejstvo na pod.
Ovde mislimo na sklanjanje i vraćanje golova za rukomet ili mali fudbal, masivnih koševa za košarkaške utakmice, postavljanje mreže za odbojku i visokih stolica za odbojkaške i teniske sudije, prolazak kolica sa raznim rekvizitima, kretanje mašina za čišćenje, i uopšte bilo šta što potencijalno može oštetiti površinski sloj. Imajući to u vidu, jasno je da izbor mora da padne na dovoljno otpornu podlogu kojoj će samo povremeno trebati blaga reparacija, a ozbiljnije renoviranje tek nakon nekoliko godina nesmetane upotrebe. U 21. veku se pod uticajem brige o zaštiti životne sredine i trenda društveno odgovornog ekološkog poslovanja pojavio još jedan dodatni kriterijum – da podloga po mogućstvu bude iz obnovljivih izvora i da može da se reciklira. Ovu preporuku ne bi valjalo ignorisati, pošto je, između ostalog, uvrštena u jedno od pregovaračkih poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji koje se bavi ekologijom, što ga čini obavezom zemlje kandidata. Kad se sve svede, krajnji skor je sledeći: sve ove kriterijume može da ispuni neka sintetička podloga iz reda sportskih, samo treba pronaći najbolju.
FUNKCIONALNOST IZNAD SVEGA
Primarna uloga dobre sportske podloge jeste da štiti zglobove sportista u kontaktu sa njom i da šanse za povređivanje svodi na minimum. Pored toga, mora dobro da apsorbuje udarce, ali da istovremeno omogućava dobro odskakanje lopte, za sportove u kojima se lopta koristi. Jedno, međutim, mora da bude jasno – nijedna podloga ne može da bude savršeno rešenje, ali može da bude najbolje rešenje od ponuđenih.
Veoma dobra opcija je poliuretanski pod sa elastičnim donjim slojem. Sastoji se od gumenog granulata koji se lepi za betonsku ili asfaltnu podlogu, poliuretanskog dvokomponentnog premaza, i završnog sloja u odgovarajućoj boji sa UV zaštitom. Granulat u zavisnosti od želje investitora može biti debljine od 4-12mm i on ključno utiče na sveukupnu elastičnost, a poliuretanski premaz se nanosi u sloju od 2-3mm, što daje pod ukupne debljine između 6mm i 15mm. Vrlo je lak za održavanje, predviđeno je da se čisti pomoću vode i blagog deterdženta, ne kliza se jer pri kontaktu sa sportskom obućom daje optimalan koeficijent trenja, a isto tako ga odlikuje izbalansiran odnos između površine prenosa opterećenja i stepena ugibanja.
Ovaj odnos je od esencijalne važnosti pošto je glavni pokazatelj kvaliteta poda – stepen ugibanja treba da bude dovoljno veliki u tački vršenja pritiska da pod ne bi pružao otpor sportisti, već mu omogućavao siguran korak; a da istovremeno bude što manji svuda okolo kako se ne bi dešavalo da takmičari i rekviziti utonu u podlogu, čemu doprinosi što veća površina prenosa opterećenja (idealno 500 mm dužine). Odličan je za sve sportove s loptom, laku atletiku koja ne podrazumeva sprinterice sa ekserima, gimnastiku, stoni tenis i dvoranski biciklizam. Za takmičenja u dizanju tegova najbolje rešenje je njegova varijanta sa debljim granulatom, jer kod mrtvog dizanja idealno amortizuje i vrlo brzo potpuno zaustavlja čak i teg bačen sa velike visine. Jedina uslovno rečeno mana, mu je to što zahteva izrazito ravnu podlogu na koju se lepi, jer elastični sloj prati sve njene eventualne neravnine, pa može dati grbe na nekim mestima.
Korist od multifunkcionalnosti iz prve ruke se da uočiti na primeru naše Kombank arene, koja je baš zahvaljujući zamenjivosti podloge poslužila za organizaciju događaja kakvi su Evropsko prvenstvo u vaterpolu i futbalu. Dobro rešenje za pod može biti upravo podloga koju je UEFA propisala za prvenstvo u futbalu. Radi se o inovativnoj konstrukciji, gotovim pločama koje se postavljaju slično kao plivajući pod. Polažu se na beton, i ne iziskuju ravnajući sloj, te će obzirom da ne naležu direktno na podlogu, biti dovoljno da se izlije samonivelirajuća masa. Neobične su po tome što za osnovu imaju dva reda drvenih letvica poređanih u vidu merdevina, na koje je prišrafljen takozvani slepi pod tj. ploča koja trpi opterećenje (radi se o šper-ploči ili presovanoj iverici), a na nju nalepljen sloj elastične sportske obloge – kaučuk, PVC ili poliuretan. Glavna prednost joj je jednostavna instalacija i demontaža, ali s druge strane ima sužen spisak sportova za koje je pogodna, i to su uglavnom ekipni sportovi, dok za individualne više odgovara nešto elastičnije.
Poslednja alternativa vredna pažnje je samorazlivajući poliuretanski sistem za pokrivanje, koji čine prajmer, dvokomponentna poliuretanska masa i završni sloj. U potpunosti se može prilagoditi uslovima ugradnje u pogledu debljine PU sloja, klizavosti i boje (izradom u različitim bojama se i omogućava iscrtavanje linija po terenu). Može se izlivati i preko starih i novih podloga, ukoliko se odradi adekvatna priprema. Ako ide preko starog ispucalog betona ili keramičkih pločica, najpre je potrebno zakitovati pukotine ili fugne, izbrusiti površinu i naneti samonivelirajući sloj, a potom i prajmer. Nakon toga se pristupa izlivanju prvog, pa drugog sloja poliuretana u razmaku od 12-24 sata pri temperaturi od 20 stepeni, i na kraju završnog sloja, koji kod sportske varijante ovog poda (koristi se i za objekte druge namene) obavezno mora imati UV zaštitu.
Ako objekat ima staklene elemente preko kojih u unutrašnjost dopire sunčeva svetlost, pod će se pod njenim uticajem obezbojiti, a to nikako ne želimo. Odličan je izbor za širok spektar sportskih aktivnosti, veoma je otporan na oštećenja, a usto se i lako reparira – dovoljno je ponovo naneti završni sloj pa da se pod vrati u pređašnje stanje. Ako mu se može naći koja zamerka, onda je to visoki sjaj koji u odnosu na neke druge podloge iz iste kategorije daje jaku refleksiju, koja može smetati takmičarima i kompromitovati vidljivost na terenu, pa se generalno preporučuje da se u određenim slučajevima umesto njega možda ipak odabere matirana.
Piše: Jelena Mitrović
