Gradska sredina uslovljava veliku gustinu naseljenosti. Da bi se postigao mir doma i funcionisao saživot veće količine ljudi na manjem prostoru, koje karakterišu različiti načini života i aktivnosti, neophodno je mesta za život izolovati od neželjenih zvukova. To se ne odnosi samo na spoljnu buku, već i na onu koja se vertikalno prenosi, i to preko konstrukcije poda.
Da bi se čovek zaštitio od neželjenog dejstva zuka preduzimaju se razne mere. One mogu biti tehničke, organizacione, pravne i socijalne. U arhitektonskom smislu to znači da postoji propisan nivo zvuka koji sme dopirati do unutrašnjih prostora a koji ne ometa normalno funkcionisanje u njima.
Pored urbanističke organizacije, saobraćajne infrastrukture i dozvoljenih aktivnosti, sprečavanje prodora buke u unutrašnjost objekta naposletku se vrši zvučnom izolacijom. Zvučna zaštita je skup mera kojima se arhitektonskim rešenjem kontroliše prostiranje zvuka i sprečavaju uslovi da zvuk postane buka.
Adekvatna zvučna izolacija i kvalitetna gradnja u velikoj meri utiču na prodor buke. Međutim, putevi prostiranja zvuka ne vrše se samo od spolja ka unutra, već i kroz unutrašnjost čitavog objekta, bilo horizontalno ili vertikalno.
Putevi prostiranja zvuka unutar objekta mogu biti kroz vazduh ili konstrukciju objekta. Karakteristični svakodnevno prisutni zvuci koji se mogu prenositi kroz konstrukciju objekta su bat koraka, škripa kreveta, povlačenje stolica po podu, a nekada i kućni uređaji i mašine kao što su frižider, veš mašina i sl (ovi izvori proizvode tzv. udarni zvuk, onaj koji nastaje direktnim mehaničkim udarcima na konstrukciju).
Dečija igra, sviranje instrumenata samo su još neke od aktivnosti koje jednima mogu pružiti užitak ali drugima smetnje, ukoliko ne postoji dobra zvučna izolacija objekta.
Za zadovoljavanje akustičkog kvaliteta stambenih objekata potrebno je težiti izolaciji od L’nT,w+CI, 50-2500 od 40 dB između stanova ili 45 dB unutar stana ili porodične kuće.
Pored cevnih instalacija koje su provodnik buke, prenos zvuka iz jedne u drugu prostoriju najviše se prenosi preko podova. U zavisnosti od konstrukcije poda, različit je i nivo zvuka koji se prenosi. Nekolicina faktora utiče na nivo zvučne izolacije. Masa, krutost, poroznost (malterisanje) i prisustvo zvučnih mostova.
Kod prenošenja zvuka važi načelo što je veća masa, to je bolja zvučna izolovanost. Masivne konstrukcije imaju veću izolativnu moć od drvenih konstrukcija. Ipak, višeslojna drvena konstrukcija i pravilni raspored izolacionih materijala može drvenim konstrukcijama dati iste, a nekad i bolje zvučne izolacione sposobnosti od masivnih podnih konstrukcija.
Drugo pravilo koje važi pri prenošenju zvuka je pravilo odvajanja. Stvaranjem vazdušnih džepova između dva sloja pregrade, uz što manju fizičku vezu dva spoja, zvuk se manje prenosi i postiže se bolja zvučna izolacija. Umetanje elastičnih materijala između slojeva pregrade i stvaranje razmaknutih dvostrukih pregrada oslabljuje i prenos zvuka.
Kod prenosa udarne buke – direktnim mehaničkim udarcima na konstrukciju teži se da se problem reši sa strane izvora buke. Na taj način se najefikasnije presecaju putevi kojima bi se zvuk mogao dalje preneti kroz konstrukciju. Stoga je daleko efektivnije problem buke rešavati u konstrukciji poda, umesto naknadnim radovima na tavanici niže prostorije (smisleni je jedino donju prostorijuizolovati i po tavanici i po zidovima jer zvuk, kao i voda, nađe svoj put).
Kao najefikasnija zaštita od neželjenog prenosa zvuka primenjuju se tzv. plivajući podovi. Udarni zvuk je najneugodniji pa mu se posvećuje i najveća pažnja. Najjefektivnije rešenje baš za tu vrstu buke je tzv. plivajući pod, koji nema direktan kontakt sa samom konstrukcijom (zidovima ili međuspratnom tavanicom). Svaka složena podna konstrukcija koja je sastavljena od jednog mekanog elastičnog izolacionog sloja ikrutog zaštitnog sloja naziva se plivajući pod.
Efikasnost plivajuće podne konstrukcije u najvećoj meri zavisi upravo od elastičnih osobina izolacionog sloja koji ima niske vrednosti dinamičke krutosti (SD < 30 MN/m3). Na ovaj način gorni sloj se odvaja od donjeg nosivog sloja, a tako i od svih vertikalnih delova kao što su zidovi, instalacije, dovratnici itd.
Izolacionu sposobnost imaju materijali vlaknaste strukture ili zrnaste materije, kao što su tvrde pene od plastičnih masa i gumasti materijali. Tvrdi sloj iznad izolacionog sloja naziva se podna podloga ili estrih, dok se završni, najviši sloj poda naziva podna obloga.
Kao „plivajući slojevi“ se najčešće koriste veštački vlaknasti materijali, staklena i kamena vuna 15 -20 mm. Zrnaste strukture mogu biti zransta pluta 6 – 8mm i zrnasta guma iste debljine. Veštačke pene mogu biti stiropor ili elastificiran moltoprem.
Prema tehničkim propisima za većinu se zgrada između etaža dozvoljava vrednost jačine zvuka udara Lw< 68dB. To je moguće postići pravilnim izvođenjem plivajućeg poda na AB podnom građevinskom elementu debjineveće ili jednake 14 cm. Dovoljne su 2 cm debele ploče elastificiranog ekspandiranog polistirenas vrednošću dinamične krutostiSD < 30 MN/m3.
Pravilno izvođenje plivajuće podne konstrukcije podrazumeva postavljanje preko izravnate i očišćene površine. Sve neravnine dovode do nagnječenja elastičnog sloja i time pogoršavaju izolaciju. Elastični sloj mora potpuno da pokriva površinu celog poda. Po postavanju elastičnog sloja po podu pristupa se postavljanju obruba uz sve zidove i prodore instalacija. Obrubi treba da budu viši od visine gotovog poda.
Dalje smanjenje prodora zvuka može se postići i izradom mekanih podnih obloka kao što su meki linoleum ili tafting koji takođe utiču na smanjenje jačine udarnog zvuka već na samom izvoru. Na kraju, uređenje enterijera takođe utiče na prenos zvuka. Debljim i masivnijim tepisima moguće je dodatno se zaštiti i sprečiti ometanje drugih.
