Mozaik je umetnost koja je našla svoju primenu u enterijeru i eksterijeru. Definiše se kao veština harmonične kompatibilnosti komada od najrazličitijih materijala u cilju dobijanja određene slike ili ukrasa.
Istorija mozaika
Čak i danas, postoje dobro očuvani uzorci koji datiraju iz 3.000. godine pre nove ere, što je fascinantno i govori mnogo o njihovoj dugovečnosti. Materijali koji su se tada koristili su: ručno oslikano kamenje u različitim bojama, školjke i slonovača koje su ubačene u malter. Tehnika proizvodnje se tokom vremena razvijala, a samim tim, Stari Grci su udahnuli novi život u mozaike, u 8. –om veku pre nove dodavajući geometrijske šare. Tehnika je kasnije prihvaćena od strane Starih Rimljana. Od tada, mozak se često koristi u reprezentativnim i javnim prostorijama sakralne arhitekture, gde doživljava procvat tokom vizantijskog carstva.
Vremenom, mozaici počinju da se koriste za ukrašavanje individualnih stambenih objekata, gde takođe, prema prostoru, izražavaju svoju jedinstvenu lepotu i funkcionalnost. Danas, praktično da i ne postoji oblast dekoracije gde su mozaici više ili manje prisutni. Ono što karakteriše mozaike i što ih čini je njihova jedinstvena lepota, kao i neizostavna, funkcionalnost.
U zavisnosti od vrste materijala, moguće je izgraditi rustični, klasičan stil, ali i moderan, koji vodi do činjenice da ne postoje ograničenja u dizajnu enterijera. Mozaik se može postaviti na podove, zidove, plafone, na ravnim i zaobljenim površinama, u vlažnim prostorima i na suvim delovima enterijera, na različitim komadima nameštaja, u javnim i stambenim prostorijama, itd. Takođe, mozaik može biti deo dekoracije eksterijera i može se postaviti na fasadu, bazen, stepenište, fontana itd.
Osnovne tehnike ugradnje mozaika
Postoje dve osnovne tehnike ugradnje. Koristeći direktan način, delovi izabranog materijala se lepe na površinu. To je primarna tehnika izrade mozaika koja zahteva dosta truda, strpljenja i znanja, tako da je danas prisutna uglavnom u umetnosti.
Poznata je i tzv tehnika mletačkih mozaika gde se od komada i ostataka raznih pločica, šare uklapaju ručno. U klasičnom građevinarstvu koristi se ,indirektna“ metoda koja se u poslednje vreme ističe. Komadi mozaika su postavljeni na pomoćnu površinu, a zatim preneti na željenu površinu.
Glavni uslov prilikom ugradnje je da je površina na kojoj se nalazi mozaik kompaktna i glatka. Komadi mozaika su male debljine, i ispod njih nije moguće postaviti lepak koji ne moze ispraviti eventualnu hrapavost kao sa instaliranjem standardne keramike jer to bi izazvalo uniformni i monolitni izgled.
Materijali koji se koriste za mozaike su tradicionalni, ali i savremeni materijali kao što su drvo, metal i kompozitni materijali. Dimenzije mogu biti vrlo male (3-4 mm) a oblici mogu biti standardni (kvadrat), takođe zaobljeni, u obliku elipsoida ili šestougaone.
Mozaici su otporni na visoke i niske temperature i jednostavni za održavanje. Koriste se za ukrašavanje bazena, fontana, kupatila i prostora za relaksaciju. Mozaici se posebno koriste za ukrašavanje zakrivljenih površina.
Kada birate mozaik, o nekim stvarima treba voditi računa. Pokušajte da izbegnete bliske nijanse. Ako uzmete mozaike iz jedne fabrike, a pločice iz druge, uvek treba uzimati kontrastne boje, a ne slične. Ukoliko soba ima sve površine prekrivene mozaicima, dobro je da se kombinuje jedna-do-dve-boje i multi-obojeni mozaici kako prostor ne bi odavao utisak monotonosti, i postao razigran.
Interesantna stvar sa mozaicima je da se možete igrati sa njima i pri tome postići rezultat koji ste želeli. Na kraju, ako želite da postignete efekat minimalizma dovoljno je odabrati jednu boju ili mešovite mozaike koji će dobro ići u kombinaciji sa pločicama koje ste odabrali, a zatim ih postaviti na mesta gde se mogu prikazati kao detalj. Da li će to biti ceo zid, ili samo deo zida, vaš je lični izbor.
