Umetnost u gradnji
Mozaik je od davnina dobro poznata umetnička tehnika izrade različitih oblika, likova i motiva slaganjem komadića kamena, stakla ili glazirane keramike. Njena specifičnost i visoka umetnička vrednost uvrstile su je u sam vrh vidova kreativnog izraza, zbog čega neke od najupečatljivijih i najvelelepnijih građevina na svetu krase impresivni mozaici, koji do danas izazivaju divljenje posmatrača svojom neospornom lepotom. Mada se mozaik u prošlosti mogao videti samo na javnim građevinama kakvi su bili dvorovi i katedrale, površinama kao što su pločnici ispred važnih institucija (univerziteta, biblioteka) i ponekad u zamkovima – domovima najmoćnijih i najbogatijih, logika po kojoj je ova tehnika isključivo vezana samo za kapitalne javne radove ipak predstavlja posve ograničen pristup. Istini za volju, taj pristup ima svoje istorijsko utemeljenje u činjenici da je nekada najam umetnika, majstora mozaika, zaista bio ekskluzivno pravo države.
Ima istorijskih struja koje nastanak mozaika neopravdano vezuju za arapski i uopšte islamski svet, uglavnom zbog toga što su se istočni umetnici rado služili ovom tehnikom prilikom dekorisanja mnogih zdanja. Međutim, orijentalna umetnost je svoj procvat, u formi koja je nama najprepoznatljivija, doživela tek sa uspostavljanjem islama kao religije tokom 7. veka n.e. U tom trenutku, mozaik postoji već nekoliko vekova jer su u antičkom dobu, konkretnije u Starom Rimu, ponikla dva najpoznatija i najzastupljenija tipa mozaika – opus tesselatum i opus vermiculatum koji su se međusobno razlikovali po veličini i vrsti delića korišćenih prilikom izrade. U prvo vreme mozaici su pravljeni od bojenog šljunka u izvornoj, prirodnoj veličini, ali od 200. p.n.e. šljunak biva zamenjen sečenim kockicama raznih vrsta kamena (vrlo često mermera ili krečnjaka), koje su i danas poznate pod nazivom tessera.
Otuda i naziv za prvi tip mozaika, opus tesselatum, sačinjen od kamena, čiji delovi nisu svi bili iste veličine, a između kockica je bio vidljiv vezivni materijal. Drugi tip, opus vermiculatum, sastavljen je od sitnijih kockica kamena, stakla ili glazirane keramike, koje su uglavnom iste veličine i međusobno tesno povezane, sa diskretnim fugnama. Razdelnica između prethodno pomenuta dva perioda u razvoju tehnike mozaika (pre i posle 200. p.n.e.) zapravo nije banalno tehničke prirode, već predstavlja razliku između dva umetnička stila – jednog koji je upotrebom kamena u izvornom obliku nosio sa sobom notu simbioze sa prirodom i dozu ležernosti u prihvatanju stvari onakvih kakve jesu i potonjeg koji obeležavaju tessere (poznate i pod nazivom abaculus) kao delovi koje umetnik „kroji“ prema svom nahođenju, praveći od njih celinu jasnih linija, koju samim tim, u neku ruku, stavlja u određene okvire i podređuje određenim pravilima.
Mozaik je na prelasku iz Starog veka u feudalizam u jednom trenutku postao veoma tražen, toliko da su staklarske radionice počele da proizvode staklene mozaičke kockice raznih veličina, boja i tonova, dok su kamene i keramičke dobijane usitnjavanjem obojenog kamena i pločica pomoću čekića ili klešta. Vrhunac popularnosti doživeće u vreme Vizantijskog carstva, koje je mnoge trendove u umetnosti, običajima i načinu života usvojilo iz Stare Grčke i Rima. Nakon ovog zlatnog razdoblja mozaik će i dalje ostati u upotrebi, ali je primetno da je centralno mesto ustupio drugim, jednostavnijim slikarskim tehnikama.
Prošlo je mnogo vekova otkada je napravljena prva „slika od kamenčića“ i njome ukrašena prva javna građevina. Prilike su se, na sreću, u mnogome promenile, te tako mozaičke ornamente možemo videti i na sasvim običnim i neočekivanim mestima, ali i dalje u ulozi centralnog dekorativnog elementa. Bilo bi preterano reći da je vrhunski stepen kvaliteta i estetike starih majstora lako dostižan bilo kome od nas, ali talenat za umetnost i smisao za lepo su osobine koje ne poseduju samo profesionalci. To znači da bi se uz odgovarajuće instrukcije i pravu dozu kreativnosti, iz običnog čoveka dalo iznedriti delo koje će oplemeniti kako enterijer – tako i eksterijer.
Ma koliko čudno zvučalo, mozaik je ipak moguće napraviti u kućnim uslovima ako se ispoštuje redosled određenih koraka. Inače postoji nekoliko metoda izrade, ali laicima najjednostavnija jeste takozvana direktna metoda. Procedura će se, očekivano, razlikovati u zavisnosti od toga da li mozaik izrađujete za spoljne ili unutrašnje potrebe jer je mozaik izrađen na dvorišnom pločniku ili fasadi izložen vremenskim uslovima i stoga podložniji oštećenjima. Polazna tačka je izrada skice motiva na komadu kartona. Pri crtanju se možete poslužiti gotovim uzorkom ili ga nacrtati sami slobodnom rukom, a skica treba da predstavlja tek načelni, grubi nacrt, bez suvišnih i sitnih detalja, jer se oni na mozaiku teško mogu izvesti i samim tim neće biti vidljivi.
Nakon toga skicu treba preneti na radnu površinu. Mozaik se u enterijeru može raditi na ravnim površinama kao što je drvo, knauf ili ogledalo, dok spoljašnji “traži” podlogu od betona ili nekog drugog neupijajućeg materijala. Pre nego što krenete sa ređanjem kockica bilo bi dobro da odaberete delove i grupišete ih po njihovom mestu na crtežu ili po boji, kako biste mogli polako da ih ređate na podlogu bez bojazni da će se presušiti. Kockice na podlogu idu najravnijom ili najbolje obrađenom stranom, a obzirom da većina amatera nema alat za obradu i sečenje kamena niti zna njima da rukuje, kamenčići će po svoj prilici ići u prvobitnom obliku.
Ako je u pitanju keramika, jedna opcija je da se pločice stave u platnenu vreću i zatim lome na deliće čekićem, a druga krojenje kockica sekačem za keramiku, ako želite da postignete efekat preciznosti i urednosti finalnog proizvoda. U spoljašnjim uslovima neophodno će biti koristiti fleksibilni lepak za keramiku i duplo pečenu keramiku (dakle ona sa oznakom “monoporosa” ne dolazi u obzir), a u unutrašnjim će biti dovoljan standarni. Generalno, delovi mozaika se mogu polagati ili prvo na karton prateći konture skice, pa onda na željenu površinu; ili direktno na betonsku tj. malterisanu podlogu. Prvi način je, ruku na srce, sigurnija varijanta za sve one koji nisu savršeno vešti u izradi i dobro im dođe da stalno imaju pred sobom skicu radi orijentacije, ali kod drugog, na primer, nema prenošenja gotovog mozaika na podlogu radi fugovanja, niti potrebe za čišćenjem nakon uklanjanja papira sa slike.
Lepak se nanosi na poleđinu svake kockice ili pločice pojedinačno, alternativno možete naneti lepak na podlogu (poželjno nazubljenim gleterom) pa na nju lepiti komadiće mozaika, ali imajte u vidu da u ovoj opciji možda nećete imati dobar pregled skice. Treba voditi računa da se između delića ostavlja što manji razmak, svega par milimetara, kako bi fugne bile što diskretnije. Kod mozaika koji se naknadno montira, bi nakon slaganja okolo valjalo postaviti okvir dimenzija (praktično ogradu za mozaik koja će ga nadvisiti za 1cm), sačinjen od letvica i žičane mreže, koja tu igra ulogu armature za vezivno sredstvo koje se nanosi na mozaik da bi se delići međusobno fiksirali.
Kao vezivno sredstvo uglavnom se koristi cementna pasta u razmeri 2:1 (dva dela opranog suvog peska i jedan deo cementa) u koju se dodaje voda sve dok se ne dobije masa dovoljno mokra da se na površini počnu izlučivati kapljice vode, a za tanje deliće već pomenuti lepak za keramiku. Gotovu sliku bi trebalo ostaviti jedan ceo dan da se dobro osuši, a onda je navlažiti pre nanošenja veziva da ne bi naglo povukla vlagu iz njega i time ga oslabila. Vezivo se preliva preko slike kako bi uspelo da uđe u prostor između kockica i tako poslužilo svrsi. Važna napomena kod postavljanja gotovog mozaika na zid je da ovde morate pripremiti površinu (ako inicijalno nije dovoljno hrapava) nanošenjem cementne paste u sloju debljine veće od samog mozaika, u razmeri 3:1 u korist peska, a vezivo za mozaik će ovog puta biti u razmeri 1:1, pri čemu se nakon nanošenja mozaik utiskuje u svež malter. U svojstvu veziva bez problema se može koristiti i fug masa, a višak veziva može se odstraniti odmah po nanošenju pažljivim brisanjem vlažnom krpom.
Postavljena slika treba da se suši još jedan dan i od tog momenta možete računati da je Vaša misija završena. Pogodnost fug mase je i što se, za razliku od cementa, pravi u raznim bojama, a tamnije fugne mogu dodatno istaći lepotu mozaika i pojačati njegove konture. Takođe, kod unutrašnjeg mozaika se možete igrati perlama od raznobojnog stakla ili neobičnim kamenčićima. Ipak, najvažnija napomena od svih je da pustite mašti na volju, a izraz Vaše kreativnosti će nesumnjivo ulepšati i oplemeniti bilo koji prostor, dajući mu prizvuk posebnosti.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
