Kao i svake godine, decenijama unazad, kraj septembra je najinteresantniji period u svetu keramike. U to doba se u italijanskom gradu Bolonja održava CERSAIE, svetski sajam keramike kojem prisustvuju svi renomirani svetski proizvođači (održava se u 43 hale, traje pet dana i okuplja preko 900 izlagača iz celog sveta).
To je mesto na kojem se kultura i navike raznih nacija prepliću kroz primenjeni dizajn sveta keramike. Sam sajam nema neke velike potrebe opisivati jer staje u jednu reč – grandiozno. Ipak, ono što najviše pažnje odvlači svakom posetiocu je upravo pažnja posvećena i najmanjem detalju na štandu svakog proizvođača. Upravo ta italijanska majstorija vladanja detaljima je i učinila da se ovaj sajam u kontinuitetu održava baš u Bolonji istim žarom kroz decenije.
Tehnike proizvodnje
Čak je i laiku postalo primetno da otisak dizajna, tj, “lice” pločice jednostavno izgleda daleko bolje nego pre par godina.
Tehnika digitalnog otiska je danas usavršena do tančina i iako se u početku koristila da bi se na baznoj boji pločice iskazalo umeće i same mogućnosti digitalnog otiska (mahom su u pitanju bile raznobojne cvetne aplikacije ili fotografije nekih modela ili pak logotipi različitih brendova) sada je taj deo “legao na svoje” i digitala se stavila u službu keramike.
Svi proizvodi koji su nekada bili zahtevni za rad u tehnici sita ili rotokolora gde bi zbog komplikacije dizajna dolazilo do visokog procenta proizvodnje van prve klase (a samim tim i povećanja troškova proizvodnje) su za digitalni otisak laički rečeno – mačji kašalj. Iako digitalni otisak u principu jeste skuplja verzija proizvodnje u odnosu na standardnu, procenat drugih klasa je daleko manji tako da dugoročno gledano, trošak proizvodnje je manji. Da ne poredimo deo koji i je najbitniji jer se dobija daleko kvalitetnija završna obrada gde pločica dobija daleko precizniji otisak i “skuplji” izgled.
Naravno, bazične pločice, koje imaju prost dizajn (a takvih je dosta – kao što rekosmo, minimalizam je na snazi) nema svrhe proizvoditi u digital varijanti i time bespotrebno povećavati i ovako nemale troškove proizvodnje.
Veličine
Ovde dolazimo do potpuno dijametralnih ponuda kod mnogih proizvođača. Veliki broj njih se i dalje drži svetskog trenda minimalizma i usmeravanja ka velikim formatima – 30×60 je sada nešto što se smatra malim i prevaziđenim, formati u promeru 60×60, 40×80 i 80×80 uzimaju primat u prodaji kao bestseleri dok se formati 120×40 (i do 300×100) i veći ubrajaju u nov dijapazon ekskluzivnijih proizvoda.
Sa tim rečenim, ne možemo ne primetiti da jedan deo proizvođača ove godine u standardan deo proizvodnje vraća keramiku veličine 10×10 i 20x20cm što su formati koji su odavno izbačeni iz proizvodnje. Reinstalacija proizvoda ovog tipa i širenje proizvodnog portfolia možemo shvatiti pre kao pokušaj širenja miljea a time i mogućnosti pristupa krajnjem potrošaču nego kao oživljavanje građevinske industrije koja je i dalje pod mračnim velom svetske krize. Iako ovi proizvodi uglavnom imaju ograničenu primenu u upotpunjavanju između kuhinskih elemenata – kako na podu tako i na zidu, verujemo da će sa dolaskom nove generacije hipstera naći širu primenu u njihovim a i domovima mnogih drugih ljudi.
Dizajn
Primat u dizajnu već par godina za redom drže različite replike drvenih obloga. Nećete proći niti pored jednog štanda koji nema barem jedan deo pokriven keramikom u ovom dizajnu.
Priroda se imitira do te mere da uskoro, kada se ušetate u neku prostoriju i na podu vidite drvenu oblogu sa raznim manama drveta na sebi poput neravno pozicioniranih godova ili čvora karakterističnih za obeležavanje korena grane, možete biti sigurni da je u pitanju keramička pločica. Kako se dizajn keramičkih pločica namenjenih podnoj primeni uvek zasnivao na imitiranju prirode a kako je i dalje minimalizam kao pravac na snazi ne čudi da replike betona i prirodnog kamena imaju svoj kutak na štandu svakog izlagača – najčešće je u pitanju mermer sa malo ponavljanja istog paterna – na 4m2 nema istog odlivka.
Ubacivanje semikolor (dve do 3 boje) vintidž dizajna sa konstantnom repeticijom (svaka sledeća pločica je istovetna prethodnoj) i namerom uklapanja poput mozaika je nešto što se stidljivo prikazuje na velikom delu štandova izlagača. To nas dovodi do one poznate činjenice u svetu mode – “what goes around comes around” – staro se vraća u novom ruhu.
Iako ovakvu keramiku u velikoj meri srećemo u razmerama 20×20 i iako je mahom ciljana na upotrebu u kuhinjama, neki proizvodjači su napravili krajnje hrabar korak primenjujući ovu tehniku na pločice velikih formata 30×60 i 40×80 sa primenom pravila trećine prilikom pozicioniranja aplikacije na glazuru.
U tom slučaju, preklapanje više dizajnerskih rešenja se utiskuje na jedan set pločica po principu u kom prva trećina površine nosi dizajn, druga trećina samo baznu boju keramike dok treća takodje nosi dizajn istog motiva i boje ali različitog oblika u odnosu na prvu trećinu ili negative u smislu pozicioniranja. Shodno ovome dobija se jako interesantan moment gde se prilikom postavljanja keramike krajnji potrošač sam odlučuje kako će mu izgledati ta površina i ima pasivnu ulogu dizajnera u svom domu.
Nekad & sad
Ovo je možda i najbolji deo priče…. I vrapci na grani su svesni da mi u mnogome kasnimo za svetskim trendovima pa tako i u keramici. Nije tome razlog samo svetska kriza i sveopšti ekonomski uslovi koji nas okružuju već i uticaji poput dotrajale stare gradnje i zastarelog razmišljanja u postavljanju prostornog planiraja prilikom nove gradnje.
Jednostavno, apsurd je u kupatilo promera 1,5mx2m na zid staviti keramiku u izvedbi 60×60 a kamoli na pod. Shodno tome smo i svesni činjenice da domaći proizvođači igraju na sigurno i gro prodaje baziraju na formatima 33×33-45×45 u podnoj keramici i 25×33-25×40 u zidnoj keramici. Isto važi i za dizajn koji se primenjuje. Iako primećujemo znatan pomak na tom polju u domaćoj keramici, i dalje je na snazi dizajn koji je na svetskoj sceni pre par godina bio aktuelan i za koji se može reći da je na samom zalasku.
Zaključak
Smatram da trenutno stanje na našem tržištu keramike možemo slobodno nazvati kohezijom prošlosti i budućnosti. Domaći proizvođači se mahom drže „sigurice“ i nude tržištu proizvode koji su „zicer“ dok inostrani proizvođači bez bojazni predstavljaju novitete kojima, možda, naše tržište i kupovne navike još nisu dorasli. Svakako, radeći to, nedvosmisleno vrše uticaj na krajnjeg potrošača po principu „više-veće“ za „iste ili manje pare“. Polako ali sigurno, ovim trendom ulaska inostranih proizvoda na naše tržište se vrši edukacija krajnjeg potrošača i time povećavaju njegovi prohtevi što možda i nije tako sjajna vest za domaće proizvođače.
Piše: Mihailo Popov
