Kao i svake godine, krajem septembra se veći deo sveta koji ozbiljnije posluje keramikom uputi ka Bolonji na najveći evropski sajam ovog tipa. Oko petsto proizvođača keramičkih pločica, sanitarija, prirodnog kamena i propratnih materijala prvenstveno iz Italije i Španije a zatim i iz Turske, Kine, Češke, Poljske i drugih zemalja plaćaju ne tako jeftinu cenu izlaganja na štandovima koji se mere i u stotinama metara kvadratnih sa jednim razlogom – da budu viđeni.
CERSAIE 2015 iz našeg ugla – “PODOVI” u Bolonji
Današnjica pomognuta digitalnim tehnologijama i jeftinim letovima uz već dobro izdefinisana tržišta i poznate igrače je veoma lako stavila tačku na mnogo manjih sajmova u regionu. Možemo slobodno reći da je poslednji Sajam građevinarstva u Beogradu, označen kao najveći i najpoštovaniji na Balkanu, bio promašaj. Kako za izlagače tako i za njihove saradnike a i za krajnjeg potrošača. Izlagači su vrteli u krug blede varijacije davno ispričanih priča, saradnici su već unapred znali ko šta gde i kako proizvodi a krajnji potrošač je to davno već mogao videti u svakom iole bolje opremljenom salonu. Da ne spominjemo ničim opravdane astronomske cene zakupa koje su mnogo ozbiljnije firme od velike većine onih koji su izlagali prebacile u proaktivnost i alternative u cilju boljeg prezentovanja svojih proizvoda već poznatim partnerima.
U takvim vremenima je postalo jako teško izmamiti energiju, volju i finansije da se ovakvom događaju prisustvuje lično. I Bolonjski sajam je osetio pad u broju posetilaca ali je broj izlagača neznatno manji u odnosu na prethodnu godinu. Pad posetilaca se ogleda kroz mnogo faktora ali najpre u smislu da su se tokom finansijske krize koja je prisutna na globalnom nivou iskristalisali poslovni odnosi i da su krizu preživeli samo najsposobniji. Tako da je ovaj sajam, u neku ruku gledano, opstanak najjačih.
Ono što ljude svake godine vraća natrag u Bolonju, poput kakvih hodočasnika u Meku, su inovacije. Kako u dizajnu tako i u tehnikama proizvodnje. Ljudi su željni novih stvari, po jednostavnoj prirodi svog bivstvovanja. Uzmite sebe za primer. Koji je najbolji vic koji trenutno znate? Jeste li ga ispričali nekome i dobili željenu reakciju? Da li ćete dobiti isti reakciju i kada ga toj osobi ispričate drugi i treći put? A peti? Ne, reakcija će se preokrenuti iz smeha u dosadu. Znači potpuno obrnuto onome što želite.
Isto tako je i ovde, ako ne predstavite svake godine nešto novo i interesantno, uskoro nećete imati kome da predstavite bilo šta. Srećom, ozbiljni igrači širom sveta jako dobro shvataju ovaj koncept i za sve nas su, kao i svake godine pripremili dosta iznenađenja. Preko raznih avangardi u igranju sa razmerima keramičkih proizvoda gde promeri dosežu 3m x 1m i 3m x 3m sa samo 3mm debljine i detaljnim, ponekad jako komplikovanim tehnikama postavke, do komercijalnih, nama najprimamljivijih stvari, onih za svakodnevnu upotrebu.
Što se veličina tiče, komercijalna upotreba keramike se zadržala na granici od 120x120cm. Sve van toga se smatra avangardom i nekomercijalnim za rad / izlaganje, transport, postavljanje, održavanje. Ono što je interesantno je da ova ograničenja u promerima nisu zaustavila inovativni proces. Čak suprotno.
Ove godine se, možda i više nego prethodnih par, mogu naći novi proizvodi od kojih “oko zastane”. Pored dizajna koji doživljava fuziju minimalizma i rustike, proizvođači su se dosta igrali sa oblicima, paternima, novim razmerama unutar navedenih dimenzija a poseban akcenat su stavili na manje dimenzije i modularne veličine.
Tako da se za novi hit ovog sajma mogu staviti proizvodi u promerima 40×60, 80×80, 40×80, dok su pločice u razmeri 45×90 i 90×90 te koje polako ali sigurno preuzimaju primat od formata 30×60 i 60×60. Zidne pločice se polako ali sigurno pomeraju ka formatu 30×60 i 20×60 sa jako interesatnim opcijama u izboru dekora. Keramika u promeru 45×45 se sada smatra osnovom, tj, ono što je nekada predstavljao promer 30×30. Upravo ta keramika se najviše potencira od strane projekata finansiranih od strana državnih institucija, posmatrana od strane arhitekata i izvođača kao najjeftinija, savremena opcija. Sa druge strane, privatni izvođači i arhitekte “na glasu” ipak žele nešto luksuznije enterijere i uglavnom se odlučuju za artikle promera 30×60 i 60×60 kao početni nivo tog raspona.
Pomeranje sa tradicionalnih veličina poznatih i do sada najčešće primenjivanih na našem tržištu će neumitno veoma brzo dovesti do primene sasvim novog koncepta u primeni i načinu postavljanja keramike. Lično verujem da ćemo u periodu od sledećih 5 do 10 godina doći u veliki problem sa manjkom kvalitetno obučene radne snage u službi postavljanja keramike. Mladih majstora sklonih inovacijama ima jako malo i mere se promilima. “Stara škola” se slepo drži svog davno ispečenog zanata, dosta njih traži posao van granica naše zemlje i ne prenose ni ono nešto osnovnog znanja mlađim naraštajima. Kojih, doduše, skoro pa i nema. Korišćenje jeftine dotrajale opreme koja ne može da opsluži potrebe novih formata je kao da ste novi skupoceni auto iz servisa “oterali kod komše Mileta, ima on kanal”. Po alatu se prepoznaju majstori a naši ne ulažu u svoj. Iz kog razloga, to je pitanje za njih.
Oblici su nova priča na sajmu ove godine i pored do sada poznatih kvadrata i pravougaonika sada možemo sresti i heksagone (šestougao) sa neverovatno zanimljivim konceptom koji prepliće rustičan i minimalistički dizajn, kao i modularne pločice koje se iz raznih komplementarnih promera spajaju u jednu veliku celinu i tako daju potpuno novu dimenziju i menjaju svest tradicionalnog postavljanja keramike.
Pored igre oblicima možemo sresti i različite varijacije finalne obrade. Varijacije u smislu poliranih, polu-poliranih, protivkliznih finalnih obrada su prisutne na tržištu već neko vreme.
Ono što se čini jako interesantnim je da su proizvođači pored tehnike digitalne finalne obrade koja dočarava prirodan izgled materijala u potpunosti ove godine maestralno usavršili tehniku 3D otiska.
Za jednostavan primer ćemo uzeti ultra popularnu repliku drveta. Sada, ne samo da izgleda poput drveta “na oko” već i prilikom dodira možete osetiti “godove” na teksturi. Ova tehnika je primenjena i u proizvodnji zidne keramike gde po meni dolazi do pravog izražaja. Poigravanje sa 3D oblicima ovde uzima formu beskonačnog gde je jedina granica pitanje ukusa.
Rekao bih da je jedina loša strana Sajma u Bolonji ta da je pet dana trajanja jednostavno premalo za obilazak svih izlagača i uživanje u ovakvim majstorijama gusto koncentrisanim u jednoj tački sveta.
Piše: Mihailo Popov
