Londonski metro (engl. London Underground; en. London Underground ili „the Tube“) je sistem gradskog prevoza električnom železnicom koji deluje kako nad tako i ispod zemlje londonskog metropolitanskog područja. To je najstariji sistem podzemne železnice na svetu. Prva linija otvorena je 10. januara 1863. godine.
Postoji 275 stanica i 408 km aktivnih linija. U periodu između 2006. i 2007. godine, metro je koristilo preko milijardu ljudi, što predstavlja nov rekord, a ujedno znači i da dnevno, londonski metro u proseku preveze preko 3 miliona ljudi, odnosno oko 3,4 miliona radnim danima. 7. jula 2005. londonski metro postao je meta samoubilačkih terorističkih napada.
Prvih decenija 19. veka, sa industrijskim razvitkom i porastom broja stanovnika, u Londonu se javlja ozbiljan problem sa prevozom. Za ovaj rastući problem javilo se jasno rešenje – razvitak podzemne železnice. U to vreme, u Ujedinjenom Kraljevstvu i širem području Londona operisao je niz železničkih kompanija. Prva kompanija koja je počela sa izgradnjom bila je Metropolitan Railways. Metod koji je u početku korišćen bio je, sa današnje tačke gledišta, krajnje neefikasan iako naizgled jednostavan. Nakon trasiranja linije pristupalo se izgradnji. Odgovarajuća ulica, ispod koje je podzemna trebalo da prolazi, bila bi iskopana do određene dubine. Nakona toga postavljane su šine i građen tunel od cigala. Po završetku izgradnje tunel se ponovo zakopavao. Metod je poznat kao “cut-and-cover” (“iseci i pokri”).
Prva trasa bila je između Pedingtona i ulice Feringdon i bila je duga oko 4 kilometara. Opsluživali su je vozovi sa parnim lokomotivama (parni vozovi će ostati u upotrebi sve do 1971.) koji su išli na svakih deset minuta. Već prvog dana 40.000 ljudi se prevezlo ovim novim transportnim sistemom.
Uvidevši očiglednu isplativost ove ideje niz drugih železničkih kompanija se priključilo u nadolazećim godinama.
Sledeća trasa bila je između Vestminstera i Južnog Kensingtona. Ove dve prve trase će se kasnije povezati i zajedno sa drugim delovima one oformljavaju današnju Kružnu liniju. Dakle, isti tuneli su još uvek u upotrebi. Za prelazak preko Temze, od 1869. u upotrebi je tunel ispod same reke koji su izgradili otac i sin Brunel. Bio je to prvi tunel takve vrste na svetu. Uskoro je otvorena još jedna linija sa tunelom ispod Temze – između Tauera i Bermondzija. Ovu liniju su opsluživali vagoni vučeni sajlama.
Daljim razvitkom sistema, mane “cut-and-cover” metoda postajale su sve očiglednije. Zatvaranje saobraćajnica za vreme radova izazivalo je ogromne saobraćajne kolapse. Rad je bio izuzetno naporan i bilo je potrebno transportovati hiljade tona suvišne zemlje. Osim ovih mana, pojavila se i jedna značajnija. Naime, budući da su svi tuneli bili na probližno istoj maloj dubini, usložnjavanjem sistema podzemnih linija ostajalo je sve manje mesta za trasiranje bez presecanja postojećih linija. Ovo bi, naime, učinilo sistem neefikasnim jer bi bilo potrebno zaustavljati vozove zbog ukrštanja. Rešenje je bilo u upotrebi treće dimenzije.
Ovim se otvara nova etapa – izgradnja dubinskih podzemnih linija.
Inžinjeri su koristili relativno postojan sloj gline u zemljištu na dubini od približno 20 metara. Posebne mašine su korišćene za iskopavanje uskih tunela (najčešće dva paralelna na malom rastojanju) u koje bi onda bili umetani čelični prstenovi i prefabrikovani čelični ili betonski elementi. Odatle i potiče popularan i opšte prihvaćen naziv – The Tube (zbog karakterističnog oblika tunela). Ovakav način izgradnje je daleko brži i ne ometa normalno odvijanje saobraćaja.
Do 2030. za unapređenje Londonskog metroa planirano je 16 milijardi funti. Veliki deo ove sume će biti potrošen na podmlađivanje voznog parka, ugradnju nove signalizacije i odgovarajuće ekstenzije probranih linija. Mnogi od ovih planova su u velikoj meri povezani sa pripremama za Olimpijske igre 2012. koje će biti održane u Londonu. Veliki problem metroa su visoke letnje temperature. Zbog skučenosti prostora u dubinskim tunelima nemoguće je na postojeće vagone ugraditi jedinice za klimatizaciju. Do 2009. će na podpovršinske linije početi uvođenje novih vozova sa integrisanom klimatizacijom. Ovo će umnogome poboljšati kvalitet i udobnost putovanja. Planiran je i niz ekstenzija postojećih linija. U toku je izgradnja stanice koja će opsluživati Terminal 5 aerodroma Hitrou i odgovarajuće produživanje Pikadili linije. U toku su pripreme za produženje Istočnolondonske linije kako prema severu tako i prema jugu
