Industrija kao privredna grana najšireg obima, u skladu sa brojnim oblastima delatnosti i proizvodnje, sledstveno ima najviše zahteva kada je u pitanju obezbeđivanje resursa, bilo da se radi o ljudstvu, sirovinama ili pratećoj infrastrukturi. Fokusirano na poslednje, staranje o stvaranju polazne tačke za nabavku sirovina i angažovanje radnika najpre podrazumeva izgradnju proizvodnih, magacinskih, te administrativnih objekata, odnosno, svedeno na praktičnu dimenziju, hiljade kvadrata i mnogo građevinskih radova. Na grube zidarske radove zatim se nadovezuje uvođenje električnih instalacija, obrada zidova te finiji molerski radovi, instalacija podova i na kraju unošenje mašina i ostalog mobilijara u prostor. Kao što je na industrijske objekte, u zavisnosti od namene, potrebno postaviti specijalna vrata koja će odgovoriti izazovima rada u njima, isto u podjednakoj meri važi i za podove.
Ako izuzmemo kancelarijski prostor, koji je univerzalnog izgleda i ne razlikuje se bitno u zgradi opštinske uprave i u jednoj naftnoj kompaniji na primer, proizvodni pogoni i skladišta su već neka druga priča. Pre svega, to su objekti apsolutno funkcionalnog karaktera, kod kojih estetika ne igra nikakvu ulogu, već je akcenat isključivo na osposobljenosti za vršenje najrazličitijih operacija pomoću komplikovanih i glomaznih, ili pak preciznih mašina; izdržljivosti i otpornosti komponenti na dugotrajnu eksploataciju i zaštiti na radu. Kada je reč konkretno o podovima u industriji, oni treba da budu koncipirani tako da ne ometaju proces rada, da omogućavaju nesmetan protok svih proizvodnih činilaca kroz prostor, i ključno, da budu od materijala otpornog na mnoštvo hemijskih supstanci, kome od momenta instalacije narednih nekoliko godina neće biti potrebna ozbiljnija reparacija ili čak zamena. Uzevši sve relevantne faktore u obzir, ovom opisu bi odgovarala rešenja iz grupe akrilatnih, epoksidnih i poliuretanskih podova.
Najbitniji inicijalni kriterijum koji važi za sve tri vrste industrijskih podova jeste da se radi o monolitnim podovima, odnosno podovima bez fugni. Bilo kakvo odstupanje od nivoa, šupljine u oblozi, prelazi između površina, predstavljaju kritične tačke na kojima pre ili kasnije dođe do odvajanja materijala od podloge ili nekog, bilo mehaničkog, bilo hemijskog oštećenja. Monolitni sistemi predstavljaju efikasno rešenje sa kojim nema nivelacionih prepreka, a umesto lajsni na spoju poda sa zidom izliva se takozvani holker-sokl do visine do koje bi inače išla lajsna, duž zida kao produžetak mase poda. Svoju primenu nalaze u apsolutno svim industrijskim granama, od standardnih pa sve do nekih specifičnih koje su se vremenom pojavile kao tipična tvorevina 21. veka.
Akrilatni podovi
Kao i ostali industrijski podovi, AKRILATNI spadaju u sintetičke podove u formi smole bazirane na nekom polimeru, koji se u prodaji mogu naći kao jednokomponentni ili dvokomponenti sastavi, u zavisnosti od toga da li su smola i očvršćivač potreban za pripremu mase za nanošenje unapred spojeni i upakovani ili idu odvojeno. Iako je možda prva opcija jednostavnija za upotrebu onima koji nisu profesionalci, jednokomponentni ima gotovo duplo kraći rok trajanja, dakle umesto dve godine svega godinu dana pod uslovom da je u originalnom neoštećenom pakovanju, na šta je neophodno obratiti pažnju prilikom kupovine. Akrilatni pod se izliva ili na odgovarajuću čvrstu podlogu koju konkretni proizvođač pravi i preporučuje, ili na beton koji mora biti kvaliteta i tvrdoće B25, na temperaturi ne nižoj od 5°C, u uslovima bez promaje, na mestu gde su postavljeni krov i spoljni zidovi, odnosno zatvorenom i zaptivenom. Postavlja se bez fugni, jedino se zbog horizontalnog kretanja betonske podloge mogu javiti takozvane dilatacione fugne u vidu sitnih pukotina u materijalu, ali iste imaju samo vizuelni, nikako i funkcionalni značaj, jer zahvaljujući dobroj vezivnoj moći smole i njenom prianjanju za podlogu, površina ostaje zaptivena zato ne dolazi do odvajanja niti mehaničkih oštećenja. Nanosi se u debljini između 10mm i 20mm, i podnosi temperaturne skokove od -30°C do +80°C. Radi se o podu visoke rezistencije na vodu, ulja, goriva i industrijska sredstva širokog spektra jačine, supstance koje predstavljaju osnovne „napadače“ bilo koje obloge u jednom industrijskom objektu. „Ponaša se“ neutralno u odnosu na čelik, što je jako važno za čelične oslonce, zavrtnje sa tiplovima i delove mašina koji se postavljaju direktno na pod. Trpi velika i frekventna opterećenja u vidu različitih mašina i vozila, te je idealan za garaže i ulazno-izlazne rampe u garaže, skladišta, radionice, štamparije i pogone za pretovar.
Epoksidni podovi
O epoksidnim podovima generalno bilo je reči u više navrata. To je obloga koja je dobro poznata po svojoj multifunkcionalnosti. No, ovde pre svega treba naglasiti da postoje dekorativni i industrijski epoksidni podovi, koji se razlikuju po gustini, izdržljivosti pritiska, otpornosti na deformacije (odnosno savijanje i zatezanje), koeficijentu provodljivosti toplote i zadržavanja toplote i procentu upijanja vode. Industrijski epoksidni podovi svoj naziv duguju epoksi grupi koju u svojoj hemijskoj formuli ima epoksidna smola, jedan od njihovih sastojaka. Isporučuju se kao unapred spravljena trokomponentna masa, koja, pored epoksidne smole, sadrži katalizator kao i akrilatni podovi, i pigment od kog ujedno i zavisi boja poda. Nanosi se na beton, ali traži ravnu i čistu podlogu, pa će u zavisnosti od toga da li se radi o novoj ili o ruiniranoj podlozi koju je neophodno reparirati, nanošenju epoksida prethoditi regulisanje svih neravnina pomoću samonivelirajućeg sredstva i popunjavanje i konzervacija pukotina pomoću prvog sloja, prajmera, koji je ređe konzistencije i aplicira se gumenim valjkom ili špahtlom. Iako zahteva da podloga bude izuzetno ravna, ona ne mora biti 100% suva kao što je to slučaj kod akrilata, što ujedno skraćuje vreme čekanja pre aplikacije.
Osim podnošenja vrlo visokog stepena opteretivosti i izuzetno dobrog odolevanja mehaničkim oštećenjima, epoksidni podovi su otporni na mineralna ulja i rastvore mineralnih baza, deterdžente, rastvore mineralnih kiselina do 10% koncentracije, rastvore soli, naftu i naftne derivate. Stoga osim skladišta, megamarketa i mehaničarskih radionica, predstavljaju odličan izbor za auto-industriju, farmaceutsku i prehrambenu industriju, i objekte sa predznakom najviših sanitarnih standarda. To im olakšava struktura i činjenica da se održavaju pomoću uobičajenih industrijskih deterdženata, bez upotrebe abraziva, a u slučaju da nečistoća nije rastvorljiva u vodi, pre standardnog čišćenja baziranog na vodi površinu treba tretirati odgovarajućim neagresivnim rastvaračem.
Odlikuje ih elektroprovodljivost, samim tim primenljivost u objektima u kojima se redovno stvara statički elektricitet i dolazi do električnog pražnjenja, poput računarskih centara, rentgen i skener kabineta, operacionih sala u bolnicama, rafinerija i skladišta lako zapaljivih materija. Trpe temperature od -40°C do +80°C (dakle nešto više nego akrilati) i nisu termoplastični, a kao retka manjkavost može se uočiti UV neotpornost, odnosno promena boje pod uticajem sunčeve svetlosti.
Poliuretanski podovi
Nastanak poluretana je rezultat spleta okolnosti za vreme Drugog svetskog rata. Ovaj materijal napravili su Nemci kao zamenu za prirodnu gumu, kako bi prevazišli sankcije i zatvaranje tržišta kaučuka koje je Silama osovine uveo savez Antante. U decenijama koje su usledile pa sve do danas, svoju primenu našao je za pravlje- nje najrazličitijih proizvoda, a najznačajnija je, bez sumnje, njegova primena u proizvodnji podova, u formi samorazlivajuće obloge.
Optimalni izbor za polje industrije, iz ponude poliuretanskih podova, jeste poliuretanski malter. Ova obloga proizvedena je kao odgovor na nikad strože zahteve prehrambene, farmaceutske i hemijske industrije po pitanju higijene i bezbednosti na radu, rešenje koje trpi agresivno delovanje teških predmeta i opreme, teret prolaska natovarenih kolica sa tvrdim (često čeličnim) točkovima malog prečnika i dodirne površine, paleta koje se vuku po podu, konstantnu ekstremnu toplotu i hladnoću ili termalne šokove, i razorno dejstvo korozivnih hemikalija. Zapravo, poliuretanski malterski sistem bismo mogli nazvati “teškom artiljerijom” među industrijskim podovima.
Za razliku od epoksida, koji se nanosi u sloju od najviše 4mm, poliuretanski malter se izrađuje kao nanos od 6mm do čak 9mm po potrebi. Njegova dva glavna aduta su tolerancija na vlagu (kako iz podloge, tako i kao nusprodukta) i termorezistentnost, u čemu je bez konkurencije. Može se postavljati na betonu starom 7 dana, a pošto brzo očvršćava po njemu se može hodati 12 sati nakon aplikacije, a pun saobraćaj uspostaviti nakon 48 sati.
Odoleva skoro svim kiselinama, bazama, solima i organskim rastvaračima i temperaturama od -40°C do neverovatnih +120°C , vrućoj vodi do 90°C vodenoj pari do 120°C. Ne potpomaže razvoj bakterija, ne stvara prašinu, podnosi čišćenje mlazom visokog pritiska ili vodenom parom, čak i sredstvima za sterilizaciju.
Sve to kvalifikuje ga kao nezamenljivu oblogu za područje teške industrije, suvu i mokru proizvodnju u prehrambenoj industriji, industriju prerade mesa i ribe, proizvodnju gotovih jela i mlečnih proizvoda, pivare i vinarije, šećerane i konditorsku industriju, proizvodnju sokova, i naravno hemijsku industriju i farmaciju.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
