Kvalitetni sistemi površinskog odvodnjavanja, ujedno visoke funkcionalnosti i moderne estetike, postali su imperativ svake veće sredine i nužni deo svih projekata jer omogućuju neometano kretanje saobraćaja i ljudi u svakodnevici.
Poslednjih decenija gradovi su mahom promenili svoj lik, što se prevashodno oličava u izgradnji višespratnica. Bilo da je reč o poslovnim, industrijskim ili komercijalnim, ili stambenim kompleksima, menja se struktura gotovo svakog gradskog jezgra, posebno i zbog značajnog priliva stanovnika. Prevashodno Beograd i Novi Sad, ali i drugi veći gradovi, istovremeno su i administrativni i poslovni i obrazovni centri, tako da su migracije stanovništva ka urbanijim sredinama potpuno očekivane i prirodne.
U skladu sa potrebama stanovništva, gradi se kontinuirano mnogo objekata, prvenstveno stambene jedinice, nekad i čitava naselja, a zatim i tržni centri, poslovne zgrade, fabrike, hale, pa sve do sportskih terena, hala, stadiona ili mostova, pri čemu dolazi i do nastanka novih ulica i bulevara ili prekrajanja postojećih. Sa druge strane, saobraćaj je gušći nego ikada ranije jer je broj automobila analogno uvećan, kao i svih drugih prevoznih sredstava.
Iako se gradovi razvijaju kroz vreme i menjaju u skladu sa potrebama svoga življa i svih novopridošlih sugrađana, oni ipak nisu inicijalno projektovani za broj stanovnika koji je u njima. To znači da razvoj naselja kontinuirano treba da prati potrebe svojih stanovnika jer jedino tako se može stvoriti ambijent koji je funkcionalan i prijatan, kako za obavljanje svih dnevnih aktivnosti koje treba da prođu sa što manje stresa, tako i za život u urbanoj sredini uopšte.
Radi unapređenja organizacione strukture, u kontekstu stvaranja urbanih gradskih centara, teži se neretko i rekonstrukciji glavnih ulica i trgova, izgradnji parkova i parkinga, kružnih tokova, mostova, biciklističkih staza, proširivanju saobraćajnih traka, uvođenju novih linija gradskog saobraćaja… Naravno, šta god da se uradi, po naški je da pitamo da li je baš to sada moralo jer je bolje i potrebnije baš ono drugo, nesvesni da svaka ova promena iziskuje velika ulaganja i temeljno planiranje, kao i rad po standardima kako bi se dobila optimalna rešenja.
Jedan od mogućnih problema kada je reč o urbanim sredinama jeste nagomilavanje vode prilikom padavina, čime kretanje stanovništva i saobraćaja u već inače gusto naseljenim sredinama biva dodatno otežano. Ovde izuzetno važnu ulogu igraju različiti sistemi površinskog odvodnjavanja. Oni se instaliraju na različitim objektima, ali i na trgovima i duž ulica kako bi se sav višak vode eliminisao sa delova ulice kojima cirkulišu pešaci, biciklisti i automobili. Međutim, problemi sa skupljanjem vode posledica su i globalnih klimatskih promena, na šta nas je podsetila i detaljnije uputila Brankica Nedeljković, dipl. inženjer arhitekture u firmi ACO građevinski elementi d.o.o.,
koja kaže:
„Velika učestalost obilnih kiša, koje su ranije znale da padnu jednom u deset godina, već je porasla za 30%. Uz globalno zagrevanje od 3° C na svakih 10 godina, do obilnih kiša bi moglo dolaziti čak dva ili tri puta u deceniji. A procenjuje se da bi te kiše mogle sa sobom doneti i za trećinu veću količinu padavina.“
Upravo u vezi sa činjeničnim stanjem, važno je pozabaviti se svim funkcionalnim aspektima planiranja naselja, koja unapred moraju biti predodređena za mogućne situacije kako bi na njih uspešno odgovorila i kako bi se građanstvo neometano kretalo u svakodnevici. Na to nas dalje upozorava i Brankica rečima:
„Ovi zabrinjavajući podaci obavezuju da površinska odvodnja u gradovima mora biti projektovana tako da se nosi sa ovim potencijalnim povećanjem padavina, jer svaka nemogućnost odvodnje velikih kiša u metropolama utiče na smanjeno saobraćajno funkcionisanje gradova i samim tim dovodi i do pratećih funkcionalnih kolapsa.“
Stoga se pri projektovanju, bilo da je reč o izgradnji novih objekata ili saobraćajnica bilo reparaciji postojećih, posebno mora voditi računa i o ovom aspektu. Neadekvatno odvodnjavanje svakako na prvom mestu narušava funkcionalnost svakog naselja i u suprotnosti je sa težnjama svih gradova koji i svojom arhitekturom žele da ostave poseban utisak.
Zahvaljujući kvalitetnim sistemima površinskog odvodnjavanja grad u celini biva uređeniji, a samim tim i prijatniji, moderniji, te i privlačniji za život i boravak u njemu. Stoga nije neobično što, prema Brankicinim rečima, „sistemi za odvodnjavanje i upravljanje vodama predstavljaju vitalni deo svih građevinskih projekata.“
Sistemi za odvodnjavanje obuhvataju čitav niz elemenata, a svaki projekat iziskuje potpuno drugačija rešenja, pri čemu svaki izbor mora biti u skladu sa namenom objekta na kojem se nalaze i potreba koje ti objekti i prostori iziskuju. Brankica nam napominje šta je tom prilikom naročito važno:
„Ono što može napraviti veliku razliku, čak i najvažniju, u obezbeđivanju efikasnog sistema upravljanja vodom u gradskim sistemima jeste i izbor pravog sistema, odgovarajućeg hidrauličkog kapaciteta. Takođe, i svi proizvođači sistema za odvodnjavanje moraju da obezbede da proizvodi odgovaraju specifičnoj klasifikaciji opterećenja, tako da je važno to uzeti u obzir pri izboru površinske odvodnje za urbano okruženje.“
Ipak, celokupan projekat ugrađivanja sistema površinskog odvodnjavanja mora biti poveren stručnjacima koji treba da usklade performanse elemenata ovih sistema sa potrebama i zahtevima na terenu, poštujući važeće standarde, a kako bi se došlo do najboljeg, odnosno najefikasnijeg rešenja. Naša sagovornica nam to objašnjava na sledeći način:
„Da bi bili u skladu sa zahtevnim standardima, svi kanali i slivnici za odvodnju organizovani su u klase opetrećenja, koje su zapravo različite kategorije koje detaljno opisuju nosivost tog proizvoda. U rasponu od A 15, za pešačke staze i terase, do F 900 za aerodrome i industrijska dvorišta, standardi su brz način da se osigura da je odabran pravi kanal i rešetka.“
Brankica takođe ističe „da sada sa velikim izborom završnih rešetaka, kanali i slivnici mogu biti neprimetno integrisani u estetiku zgrade.“ Međutim, valja napomenuti da budući da su pokrivne rešetke uglavnom vidljive na ulicama i trotoarima, one svojim dizajnom i nijansom treba da budu saglasne sa eksterijerom i doprinesu njegovoj estetici. Stoga se izrađuju od više materijala, različitog dizajna, boja, oblika, a arhitekte svoj kreativni izraz mogu ispoljiti i dizajniranjem ovog, iako najčešće diskretnog, apsolutno neophodnog elementa. Naposletku, ne treba zaboraviti da, iako je pravilno oticanje voda važno radi funkcionisanja u gradskom jezgru, njime ne sme biti ugrožen ekosistem.
Sagovornica nas upućuje i na ekološki aspekt koji se primenjuje u ovim sistemima i to sledećim rečima:
„Ono što je imperativ za efikasno upravljanje površinskim vodama jeste i to da se osigura da voda koja se prikuplja putem sistema odvodnje prečisti pre nego što se vrati u prirodne vodene tokove zemlje, putem separatora naftnih derivata i sl., čime se štite prirodni predeli i vitalni ekosistemi od kontaminacije.“
Na kraju možemo zaključiti da su sistemi površinskog odvodnjavanja izuzetno važni radi optimalnog funkcionisanja u urbanim sredinama, koje može biti prilično ugroženo nakon velikih padavina, pri čemu se usled sve većeg broja stanovništva i gustog saobraćaja može stvoriti pravi kolaps.
Ovi sistemi moraju biti kvalitetni, ali jednostavni za korišćenje kako bi se odstranio višak vode, a potom, nakon što se pročisti, vratio u prirodu. Takođe, oni gradove čine uređenijim sredinama, a zahvaljujući modernom dizajnu vidljivih elemenata odlično se mogu uklopiti i u eksterijer.
Autor teksta: Sanja Dakić
