Kada su jednom prilikom pitali Engleza u čemu je tajna besprekornog izgleda i bujnosti engleske trave, on se samo nasmejao i kratko rekao: “Vrlo je prosto. Sve što treba da uradite je da je zalivate jedno sto godina“. Ova dobro poznata anegdota na pravi način sumira sav trud i vreme koje je potrebno uložiti u sađenje, a potom i održavanje jednog travnjaka. Od odabira kvalitetnog semena, preko pravljenja odgovarajuće podloge za sadnju, pa sve do redovnog zalivanja, šišanja i plevljenja, reprezentativan travnjak, objektivno sagledano, zahteva angažovanje lica čiji će posao biti da vodi brigu o njegovom izgledu. U toj činjenici sadržan je jedan deo odgovora na pitanje zašto je mnogo ljudi koji su ljubitelji zelenila, prešlo na sintetičku zamenu za travu.
Drugi deo objašnjava računica da su postavljanje veštačkog travnjaka i povremeni, suštinski mali troškovi njegovog održavanja, već na oko jeftiniji od izdatka koji predstavlja prirodni. Ipak, ovakvom personalnom matematikom je lako baviti se kada se radi o nečemu opcionalnom, kao što je uređenje dvorišta, vrta ili ugostiteljskog objekta. Situacija je mnogo drugačija kada govorimo o sportovima koji se igraju na travnatoj podlozi, kao što je fudbal. Pri pomenu „najvažnije sporedne stvari na svetu“ u prvih par asocijacija spadaju lopta, navijanje i, naravno, trava. Nijedan vatreni fudbalski navijač ne može da zamisli utakmicu bez tamno i svetlozelenih pruga travnatog „tepiha“ po kome trče igrači njegovog omiljenog tima, jer je upravo autentičnost podloge jedan od glavnih simbola ovog sporta i zato su u prošlosti proizvođači veštačke trave vrlo teško uspevali da se probiju u svetu fudbala.
Manji troškovi postavljanja i održavanja veštačke trave, međutim, nikako nisu prošli nezapaženo među sportskim radnicima. Kada ste vlasnik jednog fudbalskog kluba, a uz to i stadiona na kojem taj klub trenira i igra, morate da razmišljate i kao preduzetnik, ne samo kao entuzijasta. Održavanje jednog ovakvog sportskog objekta jako puno košta, a kada se uzmu u obzir i plate igrača, trenera, medicinskog i tehničkog osoblja, ubrzo postaje jasno da novac zarađen od ulaznica ni izbliza nije dovoljan, već je ključni izvor prihoda zapravo marketing i prava televizijskog prenosa mečeva. Ali, ti prihodi direktno zavise od popularnosti kluba, mesta na tabeli koje zauzima i zainteresovanosti publike za partije koje pružaju njegovi igrači. Svaki dobar preduzetnik zna da, kada je sam proces proizvodnje skup, da bi se zaradilo na finalnom proizvodu moraju se smanjiti neki troškovi za koje se proceni da nisu neophodni, pod uslovom da se ne ugrozi kvalitet. Ovakav način razmišljanja upravo i jeste naveo poslenike iz sveta fudbala da ozbiljno počnu da razmatraju veštačku travu kao rešenje za opremanje terena.
Ova podloga u početku je postavljana samo po balon salama i koristili su je samo rekreativci zato što se dosta sumnjalo u njen kvalitet i pariranje prirodnoj travi. Govorilo se da vlakna nisu dovoljno gusta, da nisu dovoljno otporna i da veštačka trava pri trčanju ne daje isti osećaj kao prirodna jer pruža manje otpora, što direktno smeta fudbalerima kod driblinga i svih drugih manevara loptom. Ukratko – da ne zadovoljava visoke standarde ovog sporta.
Busenje prirodne trave daje više trenja i otpora, a na veštačkoj, ako ne poznajete teren, ne možete dobro da procenite koliko snage je potrebno uložiti za izvođenje nekog udarca ili trika, a da se zadrži kontrola nad loptom. Objektivno, neke od ovih primedbi i jesu bile na mestu. Veštačka trava je isprva napravljena u dekorativne svrhe, pa zato i nije imala parametre sportske podloge.
Međutim, jasno je da se proizvodnjom dekorativne podloge pokriva samo ograničen deo tržišta, a čitava sfera sporta iz koje su stalni klijenti i velika potražnja, ostaje neobuhvaćena. Hokej na travi do danas nije zaživeo u našoj i mnogim drugim zemljama, ali je popularnost tenisa u poslednjih deset godina poprimila razmere epidemije, a o fudbalu – sastavnom delu života stotina miliona ljudi u svakom kutku sveta, suvišno je diskutovati. Zato se veoma ozbiljno pristupilo unapređivanju tehnologije proizvodnje veštačke trave i obogaćivanju ponude, kako bi se interesentima mogao predstaviti adekvatan i zaista reprezentativan proizvod.
Veštačka trava pravi se od polietilenskih ili polipropilenskih vlakana, koja se metodom taftovanja pomoću mašine jako slične onoj za čvorovanje tepiha ušivaju za podlogu od polipropilena. Nakon toga poleđina podloge se premazuje slojem lateksa kako bi se vlakna fiksirala i sprečilo njihovo izvlačenje i ispadanje, a trava se šiša na odgovarajuću visinu. Ukoliko se trava postavlja na otvoreni teren, na podlozi se na svakih 10-15cm moraju izbušiti drenažni otvori za odvođenje vode od padavina, a oko terena se mora napraviti sistem odvodnih kanala ili se prilikom projektovanja i konstruisanja mora predvideti nagib pod odgovarajućim uglom.
Osnova za postavljanje trave radi se na dobro poravnatoj površini očišćenoj od vegetacije, a sastoji se od podbaze preko koje idu četiri sloja drobljenog kamena – tucanika, različite granulacije. Najkrupniji se nasipa u sloju od čak 20 cm, nešto krupniji u sloju od 5cm, a najfiniji u dva sloja po 3cm. Od drenažnih otvora u dubinu podloge polažu se drenažna creva čiji je izlaz u podbazi, obložen šljunkovitim peskom. Travnata površina zatim se stabilizuje posipanjem sloja sitnog peska i gumenog granulata između vlakana, koja odmah zatim treba dobro izgrabuljati kako ne bi polegla. Zbog gustine trave nije moguće izbeći da posip pada preko vlakana, ali grabuljanjem će se vratiti u početni uspravni položaj, a posip će pasti na dno podloge, tačno tamo gde mu je mesto.
Sama vlakna mogu biti dužine od 10mm do 60mm zavisno od namene, ali za fudbalske terene koristi se visoka trava od minimum 40mm visine. U ponudi su dva tipa – monofilament i fibro vlakna, koja se razlikuju po načinu izrade. Parametar monofilament znači da je trava dobijena taftovanjem pojedinačnih vlakana, a fibro vlakna dobijaju se sečenjem tankog filma polietilena ili polipropilena na trake određene širine i upredanjem više tračica u jednu deblju. Iako nominalno može delovati da su fibro vlakna otpornija zato što ih je više u jednom taftu, monofilament je zapravo bolja opcija jer je tako napravljeno vlakno robusnije na poprečnom preseku, teže se kida od upotrebe, a samim tim trava je otpornija na frekventno habanje i dugotrajnija. Kada je reč o materijalu za izradu trave, tu već postoji malo veća dvojba.
Polietilen i polipropilen su termoplastični polimeri – ugljovodonici sa velikim brojem C atoma, jedinjenja koja su nam iz svakodnevnog života poznata prosto kao plastika. Po nomenklaturi idu jedan za drugim i minimalno se razlikuju po hemijskom sastavu, ali za proizvodnju trave biće značajne razlike u fizičkim svojstvima. Polietilenska vlakna su mekša na dodir i zato nešto bliža vlaknima trave po osećaju koji pružaju, ali polipropilen, iako je manje gustine i za nijansu tvrđi, odlikuje veća čvrstoća i viša tačka topljenja (oko 160 stepeni Celzijusa), što znači da je otporniji na visoke temperature. Pojačano zagrevanje na suncu u odnosu na prirodnu i emisija toplote leti jesu glavni minus faktori koji odlikuju veštačku travu. Ipak, ona koja se danas može naći u prodaji ima temperaturni opseg izdržljivosti od -20 do +40 stepeni, tako da se može postaviti u gotovo svim klimatskim zonama.
S druge strane, mana prirodne trave je to što se u zimskom periodu suši i mora mnogo češće da se menja, što nije problem samo u zemljama sa oštrijom klimom poput Rusije, već i u Engleskoj i svim ostalim. Kritične tačke su delovi terena gde se pojačano gazi, kao što je golmanski prostor, centar i linija šesnaesterca, koji prvi ostaju bez trave. Ako se površina ne reparira kad je potrebno, dobijamo teren sa puno praznina na kojima je samo zemlja, koji više liči na oranicu. Veštačka trava se može neograničeno eksploatisati na čitavoj površini podjednako, 24 sata dnevno, 365 dana u godini. Proizvođači daju garanciju u proseku od 5 do 8 godina, ali ako se redovno održava vek joj se može produžiti za čak 30%, pa će potrajati u gotovo besprekornom stanju i do 10 godina. Pod redovnim održavanjem pre svega se misli na uklanjanje papirnog otpada, ostataka hrane i žvakaćih guma (koje gledaoci često umeju da bacaju na teren) odmah posle svake utakmice, čišćenje okoline terena od blata i prljavštine, a vlakana od raznih napitaka u flašama ili limenkama. Jedino je važno vlakna ne tretirati jakim hemijskim sredstvima za čišćenje koja sadrže razređivač da se ne bi obezbojila, a problem pregrevanja trave leti jednostavno se može rešiti povremenim zalivanjem terena – voda će ionako većim delom ispariti na vrućini, a ostatak će putem drenažnog sistema otići u dublje slojeve.
U poređenju sa procesom održavanja prirodnog travnjaka, za potrebe oblaganja fudbalskih terena, veštačka trava zaista jeste visoko rentabilno rešenje. Kvalitetom sirovina i proizvodnog procesa određeni broj proizvođača zaslužio je i priznanje svetske kuće fudbala, u vidu FIFA* i FIFA** sertifikata, koji se dodeljuje samo odabranim brendovima, onima koji su uspeli da prođu sve testove i zadovolje stroge kriterijume fudbalskih stručnjaka i igrača. U skladu sa tim i u našoj zemlji sve je više prvoligaša koji su postavili veštačku travu na pomoćnim stadionima. To su već učinili Partizan, Crvena zvezda, Vojvodina i Čukarički, a kako stvari stoje dobre su šanse da uskoro na ovoj podlozi počnu da se igraju prvenstvene i međunarodne utakmice na glavnom terenu. To bi ujedno bilo idealno rešenje za ekonomski slabe klubove, koji bi u tom slučaju mogli deo sredstava da preusmere na angažovanje boljih igrača i podizanje nivoa igre, ali kako to obično biva i o ovom pitanju odlučivaće najveći kada budu smatrali da je za to došlo vreme.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
