Opremanje kupatila spada u one delove našeg doma čiju ulogu olako zanemarujemo, a važnost te uloge često previđamo. To se uglavnom dešava zato što kupatilo, zajedno sa kuhinjom, svrstavamo u tehničke prostorije koje su pre svega uslužnog karaktera, ne obraćajući dovoljno pažnje na njihovu estetsku dimenziju koja nije ništa manje važna. U takvoj pogrešnoj percepciji leži velika greška, pogotovo ako spadate u one osobe kojima je stalo do imidža, a tu svakako spada i vizuelni utisak koji ostavlja životni prostor.
Većina posetilaca nikada neće videti vašu spavaću ili gostinjsku sobu (ukoliko je ima), ali zato sasvim sigurno hoće kupatilo. Ukoliko je ono prljavo, zanemareno i bezlično uređeno, to će nesumnjivo pokvariti celu sliku ma koliko da ste truda uložili u sređivanje dnevnog boravka, pripremu ukusnog posluženja i pravljenje dobre atmosfere. Osim toga, kupatilo ima jednu duboko ličnu konotaciju:
to je vaša oaza mira, mesto na kom možete da uživate u mirisnoj, toploj kupki i tako se opustite nakon napornog dana na poslu.
Ali ako to mesto izgleda previše jednostavno, monotono, ako ima jednobojne, demode ili krajnje neinspirativne pločice (što je neretko slučaj, naročito ako je rađeno pre mnogo godina), onda i ne može imati terapeutsko dejstvo na stanje uma, već naprotiv, negativan uticaj na raspoloženje.
Bez obzira da li se radi o zidanju novog ili renoviranju starog, opremanje kupatila je važan posao kome morate pristupiti sa entuzijazmom i pažnjom, a opet sa dovoljno strpljenja, kako biste završetak radova dočekali sa što manje nervoze. Sve operacije koje ovaj posao podrazumeva dele se na tehničke i dekorativne, pa ga tako treba i posmatrati – deo sa grubim radovima gotovo potpuno se tiče majstora i vi kao naručilac tu suštinski nemate nikakvog upliva, što je razlog više da sačekate onu lepšu polovinu kada dolazi na red biranje pločica, sanitarija, slavina, ormarića i ogledala.
Opremanje kupatila od nule ima jednu prednost u odnosu na renoviranje: radna površina je sveže izbetonirana ili ima novu cementnu košuljicu i odmah je spremna za postavljanje pločica, dok je kod renoviranja prvo potrebno rešiti pitanje stare keramike.
Jedna opcija je da se ona skine i na njeno mesto postavi nova, a druga da se nove pločice jednostavno nalepe preko starih, što će direktno zavisiti od toga u kakvom su stanju stare. Stabilnost pločica na zidu testira se lupkanjem svake ponaosob gumenim čekićem po sredini i osluškivanjem kakav zvuk daju. Ako ostanu fiksirane na svom mestu moći će da se primeni metoda keramika na keramiku, ali ako zvuče šuplje ili se makar blago pomeraju to znači da se staro lepilo presušilo i povuklo ili su se odvojile od zida zbog vlage, te je najbolje ne rizikovati.
Nakon što se razbiju zajedno sa viškom maltera obavezno se mora izvršiti sanacija pukotina, nivelacija neravnina samonivelatorom za keramiku, a potom i odraditi hidroizolacija poda i zidova.
Pločice se generalno postavljaju na lepak ili na cementno mleko, s tim što je lepak moguće koristiti samo na cementnoj košuljici – kvalitetnoj, kompaktnoj i što ravnijoj, kod koje se odstupanja od prave linije mogu regulisati nanošenjem korektivnog sloja debljine
maksimalno 1cm; ili kod lepljenja preko stare keramike.
U svim ostalim slučajevima, kada nema dovoljno sredstava da se naknadno uradi ravnajući sloj ili je zatečeni previše neravan, do relativno skoro se primenjivala metoda postavljanja na cementno mleko (važi za pločice do formata 25 x 40cm), koju je većina majstora izbegavala zato što joj nisu vični.
Opremanje kupatila – polaganje keramike
Na sreću, zahvaljujući osavremenjavanju tehnologije proizvodnje sredstava za polaganje keramike danas postoje kompletni sistemi koji uključuju: HIDROIZOLACIONI CEMENTNI MALTER (jednokomponentni sa ili bez vlaknastog ojačanja i dvokomponentni) ili HIDROIZOLACIONI PREMAZ NA AKRILNOJ BAZI; CEMENTNI LEPAK ZA KERAMIKU (više vrsta u zavisnosti od podloge, obloge i uslova eksploatacije); VISOKOFLEKSIBILNU MASU ZA FUGOVANJE NA BAZI CEMENTA otpornu na mehaničke uticaje i habanje, bakterije, buđ i gljivice, sa tehnologijom za konstatnost boje, ili DVOKOMPONENTNU VODONEPROPUSNU MASU ZA FUGOVANJE NA BAZI EPOKSIDA velike hemijske i mehaničke otpornosti; i ZAPTIVNE SILIKONE visokih performansi sa antifungicidnim dejstvom.
Ovi programi zamišljeni su kao skup proizvoda koji značajno skraćuje proces pripreme time što u svega par artikala istovremeno dobijate i hidroizolaciju, i ravnanje zidova, i prefabrikovano lepilo na bazi cementa koje se jednostavno priprema neposredno pre upotrebe bez bojazni da li je pogođen udeo sastojaka i konzistencija, i na kraju kvalitetnu i dugotrajnu fug masu.
Pločice namenjene upotrebi za pod i zidove u enterijeru prema načinu proizvodnje pripadaju tipu pečenih, suvo presovanih, i nose oznaku gres porcellanato, monocottura i monoporosa.
Ima ih više klasa zavisno od procenta upijanja vode, a obzirom da je kupatilo prostorija u kojoj se konstantno koristi tekuća voda kupatilska podna keramika bi morala da bude minimum B Ia klase gres porcellanato – upijanja E<0,5%) ili u krajnjem slučaju B Ib klase (monocottura – upija od E=0,5-3%), a zidna B III klase (upijanje vode E=>10%), sve sa glaziranom vidnom površinom.
Pripadnost određenoj klasi dakako utiče i na cenu pločica, a takođe boja, dezen i geografsko poreklo. Iako su italijanska i španska keramika i sanitarije neprikosnoveni brendovi za kojima se prvo poseže ukoliko se to uklapa u raspoložive finansijske okvire, dobra vest je da već deceniju i po imamo prilike da u veoma bogatoj ponudi renomiranih domaćih proizvođača pronađemo sve za opremanje kupatila, visokog kvaliteta i po prihvatljivoj ceni.
Nakon dugogodišnje vladavine crno-bele kombinacije sa ukrasnom (najčešće cvetnom) bordurom po sredini zida za koju smo mislili da joj nikada neće doći kraj, crna i bela su se najzad razdvojile i postale samostalne, dijametralno suprotne koloritne smernice.
Najnoviji trendovi kada je reč o pločicama s jedne strane idu u pravcu bezbroj varijacija na temu bele i njoj bliskih, diskretnih pastelnih boja poput „isprane“ džins plave, puder roze, lavanda ljubičaste, boje peska ili pastelne svetlo sive, sa umereno zastupljenim reljefastim šarama raznih oblika. S druge strane, imamo keramiku jakih, upadljivih boja koje za osnovu imaju crnu, na koju se zatim nadovezuju tople, zemljane nijanse braon, zlatne i oker; ili pak „vrišteće“ jarke boje kakva je limeta zelena, neon žuta i ultra ljubičasta, rezervisane samo za one najhrabrije koji se ne boje da ispolje svoju individualnost.
Što se tiče izgleda prostora za kupanje i njegovog dizajna, umesto tuš kabina sa peskiranim staklenim paravanom četvrtastog ili polukružnog oblika i kliznim vratima, u modi su takozvani walk in tuševi bez kabine, sa paravanom od providnih masivnih staklenih panela koji se protežu sve do poda. Interesantno je da kod njih više nema ni klasične česme sa baterijom, već slavine koja izlazi direktno iz zida i okrugle glave tuša izrazito velikog prečnika, fiksirane na odgovarajućoj visini na zidu ili na plafonu.
Naravno, pravi užitak u ritualu kupanja ne bi bio izvodljiv bez kade, a trenutno su u trendu nezidane, samostojeće kade sa vidljivim nogarima u vintage stilu. Inspiracija za jedno ovakvo kupatilo je viktorijansko doba, pa vintage kadu valja upotpuniti starinskim slavinama (idealno odvojenim za toplu i hladnu vodu), ručkama na ormarićima i ramom za ogledalo, sve u zlatnoj boji.
Primetno je da su i dalje popularni umivaonici ugrađeni u široku komodu sa ormarićima, ali ništa manje ni umivaonici postavljeni na drvenu ili mermernu ploču, gde je samo ogledalo (četvrtasto ili okruglo, neretko bez okvira) zalepljeno na zid, a ormarići ili police za peškire i kozmetiku su smešteni odvojeno. Česme sa kombinovanom jednoručnom slavinom sve više zamenjuju one sa slavinom na senzor pokreta, kod kojih se protok tople ili hladne vode podešava okretanjem bočnog prekidača u odgovarajućem smeru.
Autor: Jelena Mitrović, diplomirani novinar/ časopis GRENEF
