Inicijativa za očuvanje životne sredine i zdravlja ljudi putem društvenog angažovanja, ideja je stara pola veka. Od nastanka ekološkog pokreta, koji je zajedno sa antiratnim oformljen kao protivteža procesu globalizacije i njenim nedostacima i prvih nevladinih organizacija ovog profila kakav je Greenpeace (osnovan 1971.), datira konstantna kampanja u borbi za zdravije uslove života. Ta kampanja vremenom je, očekivano, premašila obime brige o ekosistemu, te biva usmerena i na mnoge druge segmente, kao što je polje izgradnje i opremanja stambenog prostora. Takozvana „zelena gradnja“ i proizvodnja nameštaja od organskih, neškodljivih materijala, koji su pritom poreklom iz obnovljivih izvora, pojmovi su odavno ukorenjeni u zapadnom svetu. I mada su na naše prostore stigli sa nemalim zakašnjenjem, tema ekološke svesti i zaštite životne sredine u građevinskoj industriji uspela je da nađe svoje mesto, kako u praksi zbog mnogih pogodnosti koje dugoročno donosi, tako i u zakonodavstvu koje je adaptirano ne bi li bilo usklađeno sa zahtevima obitavanja u međunarodnoj zajednici i njenim specifično zahtevnim tržištem.
U protekloj deceniji puno puta mogla se čuti priča o “eco-friendly” materijalima, odnosno materijalima koji nisu škodljivi po životnu sredinu, te u ovom trenutku ta priča ne predstavlja ništa novo. Ono na šta bi bilo korisno ukazati jeste važnost jedne njihove podkategorije. Za razliku od eco-friendly materijala koji jesu poreklom iz obnovljivih izvora i mogu se reciklirati, ali su proizvedeni po standardnoj industrijskoj proceduri, organski imaju dodatnu „zelenu“ dimenziju u smislu da, kada je na primer izvor sirovine šuma, pri zaštiti drveta od štetočina ne koriste otrove već prirodna sredstva i metode koje će štetočine odbiti, ali ne i ubiti jer je reč o živim bićima koja igraju važnu ulogu u ekosistemu i njihovo uklanjanje bi poremetilo prirodni poredak stvari. Organske materijale spominjemo u kontekstu industrije podova jer su po svom asortimanu najviše zastupljeni i traženi upravo u ovoj oblasti.
Organski podovi se od svih ostalih izdvajaju po tome što, ne samo da su napravljeni od prirodnih sirovina dobijenih iz obnovljivih izvora, već su te sirovine gajene, a zatim i obrađene na način koji ne zagađuje okolinu niti ugrožava životinjske vrste čije se stanište teritorijalno ukršta sa mestom gajenja i obrade. Dakle, svi organski podovi su ujedno i eco-friendly, dok eco-friendly podovi ne moraju obavezno biti i organski.
Kada je u pitanju mogućnost recikliranja, kod organskih podova ta mogućnost nije 100% iskorišćena iz jednog jakog razloga. U praksi se pokazalo (recimo vrlo očigledno na primeru gume) da novi proizvodi dobijeni od recikliranih sirovina ponekad mogu biti štetni po zdravlje, jer se u procesu reciklaže ili obrade radi dobijanja finalnog produkta koriste supstance i hemijska sredstva (najčešće razni učvršćivači i lepila) koja mogu biti toksična ili kancerogena. Stoga je organske podove moguće reciklirati, ali se u njihovoj proizvodnji reciklirane sirovine gotovo i ne koriste.
Jedna od pomalo zaboravljenih podnih obloga koju svakako možemo svrstati u red organskih je LINOLEUM.
Linoleum je savitljivi prirodni pod koji se isporučuje u rolnama dimenzija 2 x 25m, a dobija se izlivanjem jako zagrejane mešavine lanenog ulja, drvenog brašna, borove smole, mlevene plute, krede i ekoloških pigmenata na mrežicu od jute. Tehnologija pravljenja linoleuma stara je preko jednog veka i nimalo se nije promenila do danas, a podrazumeva jednostavno fizičko postupno sjedinjavanje svih sastojaka „u sobnim uslovima“, na stabilnoj temperaturi od 30 stepeni, i zatim izlivanje na podlogu. Ova obloga je antibakterijska i antistatička, a uz to vrlo otporna na habanje i teško zapaljiva. Ako se uzme u obzir da se takođe proizvodi u mnogim bojama i zato lako uklapa u svaki prostor, sve to ga čini dobrim izborom za objekte različite namene. Na pomen „zelenih“ podova mnogima prvo na pamet padne PLUTA.
Ne bez razloga – radi se o vrhunskom toplotnom i zvučnom izolatoru, antialergenu i antimikotiku (nije pogodna za razvoj gljivica). Ne privlači i ne skuplja prašinu i grinje, a kako spada u tople podove, idealan je izbor za porodice sa decom. Prodaje se u rolnama i pločama koje se celom površinom lepe za podlogu, ili u vidu višeslojnih ploča koje se montiraju po klik sistemu kao „plivajući pod“. Uz dobru pripremu, u smislu saniranja eventualnih pukotina i ravnanja, te odrađivanja hidroizolacije, može se postaviti na bilo koju suvu i kompaktnu podlogu. Osim ovih svojstava ključnih za stanovanje, pluta „štedi“ prirodu jer se sunđerasta kora hrasta od koje dobijamo ovu mikroporoznu visokolelastičnu oblogu, sama obnavlja u trogodišnjim ciklusima.
Što zbog neškodljivosti, što zbog ekonomičnosti, tek, u ponudi organskih podova veoma dobar izbor predstavlja i pod od KAUČUKA.
Smola drveta kaučuka je osnovna sirovina za dobijanje prirodne gume koja danas, kada već uveliko postoji na desetine elastomera, odnosno vrsta sintetičke gume, zapravo ima mali upotrebni udeo u industriji (i to pretežno automobilskoj) i gotovo nikakav u svakodnevnom životu zbog ograničenosti resursa. Imajući to u vidu, razvijanje čitave industrije podova od kaučuka može delovati pomalo paradoksalno ako se uzme u obzir da ova biljka uspeva samo u određenim delovima sveta – u prvo vreme u južnoj Americi i manjim delom u centralnoj Africi. Ipak, kaučuk je vremenom prenet i uspešno kultivisan na području južne i jugoistočne Azije, i zapadne Afrike, gde se planski sade čitave šume zato što pojedinačno stablo ima petogodišnji eksploatacioni ciklus, nakon čega se mora napraviti pauza radi regeneracije biljke.
Smola se iz stabla dobija fizičkim putem, zasecanjem kore iz koje curi u kanistere u kojima se sakuplja, a zatim suši i presuje u prirodnim uslovima bez veštačkih katalizatora. Podovi od kaučuka takođe idu u pločama i rolnama, i prvenstveno su rešenje za specifične objekte kao što su autobuske i železničke stanice, hidro i termoelektrane ili terminali aerodroma i to zbog svojih antibakterijskih, antistatičkih i antiakustičnih svojstava, te neverovatno visoke otpornosti na habanje i brojne hemikalije. To, naravno, nikako ne znači da ga ne možete instalirati u svom domu. Naprotiv, obzirom da ne sadrži kancerogene, niti supstance poput hlora, kadmijuma i plastifikatora, to ga čini 100% zdravom i bezbednom oblogom pogodnom za stambeni prostor. Na našem tržištu još uvek ne tako čest izbor je izrazito praktični BAMBUS.
Ova egzotična biljka je najveći član familije trava sa preko 115 rodova i više od 1400 vrsta i mada se samo mali broj vrsta može koristiti za proizvodnju podova, velika prednost bambusa je u tome što prilikom seče njegov koren ostaje u zemlji i relativno brzo se regeneriše i izraste ponovo. Osim što je brzo obnovljiv, ovaj materijal se veoma lako obrađuje i otporan je na insekte i truljenje. Među potrošačima je najpoznatiji, a među dizajnerima najpopularniji bambusov parket, ali baš zbog velike potražnje na svetskom tržištu, koja se nekad ne može zadovoljiti uprkos brzom rastu i regeneraciji, ima proizvođača koji upotrebljavaju određene pesticide kako bi ubrzali rast bambusa. Neki idu i korak dalje, koristeći pri proizvodnji parketa lepkove koji sadrže formaldehid, dokazano štetan po zdravlje i zato je temeljna provera sertifikata i deklaracije o poreklu imperativ pri kupovini.
Organski podovi predstavljaju grupu prozvoda koji zbog načina nastanka mogu imati malo višu cenu, ali na koje se definitivno treba preorijentisati u budućnosti.
Njihov nedostatak jeste to što ne mogu zadovoljiti potrebe cele planete koje su svakodnevne i velike, ali na temu zaštite okoline i zdravlja istovremeno, nemaju takmaca. Navika odlučivanja za cenovno najpovoljniju opciju samo iz tog razloga često može biti u suprotnosti sa onim što je zapravo najbolje rešenje, ali navike i jesu tu da se menjaju.
Autor teksta: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
