Za takmičenje na otvorenom prava kraljica izazova svojevremeno je bila „kraljica sportova”. Atletske staze i poligoni prešli su dug razvojni put u proteklih pedeset godina, od smeše opiljaka recikliranih automobilskih guma i asfalta, preko tartana, pa sve do današnjih modela koji se baziraju na spoju EPDM granulata i poliuretana.
Bez obzira na promenu formule koja je usledila nakon iskustvenog uočavanja nedostataka kroz upotrebu, ključni sastojak bilo koje atletske podloge mora biti guma, koja takmičarima daje optimalno ubrzanje i skočnost. Konkretni modeli prave se po špric sistemu, sendvič sistemu ili u verziji od punog poliuretana, a razlike među njima ogledaju se samo u udelu gumenih granula i poliuretana i ukupnoj debljini podloge.
Nakon ere tenisa, koja je pre deceniju i po „eksplodirala” poput modnog krika i još uvek traje, zahvaljujući veličinama kao što je Jusein Bolt, svoj momentum doživela je i atletika.
Oduvek se znalo da izgradnja posebnih objekata za svaki sport više košta, ali u eri socijalističkih republika i saveza sport nije bio komercijalizovan već deo sistema u koji se ulagalo na nivou saveza koliko god je bilo potrebno, ne bi li se uspesima na najvećim takmičenjima, kakva su svetska prvenstva i olimpijske igre, pokazala superiornost sportista iz „istočnog bloka“ nad onima sa zapada. Zapadnoevropski i američki takmičari su u to vreme uveliko bili profesionalci, a njihovi rivali sa istoka su za svoj angažman dobijali džeparac – o sponzorima koji bi stajali iza nekog pojedinca nije bilo ni govora.
Zbog specifičnosti infrastrukture, rekvizita i uopšte celokupne opreme koje zahteva, a koji nemaju zamensku opciju, spada u veoma skupe sportove. Takva ulaganja mogu da isprate samo državne finansije kroz instituciju atletskih saveza, ali ako se žele vrhunski rezultati – rešenje je samo jedno.
Autor teksta: Jelena Mitrović, dipl. novinar
