“Dolazi zima, duga i hladna…“, može se zamisliti kao muzička podloga ovih dana dok razmišljamo kako da je učinimo što prijatnijom i ugodnijom, dok palimo neki od sistema za grejanje za koji smo se ranije odlučili. Rasprave o tome koji način grejanja je najbolji, najekološkiji, najzdraviji, najekonomičniji, naj… naj… uglavnom su jalove, a mišljenja podeljena. U ovom tekstu ćemo se baviti podnim grejanjem, tačnije: parketom na podnom grejanju.
Zbog higroskopnosti drveta i dimenzijske nestabilnosti usled promena relativne vlažnosti vazduha i temperature, ustalilo se mišljenje u (laičkoj) javnosti da je polaganje parketa na sistem toplovodnog podnog grejanja u najmanju ruku rizično, a usled povišene temperature očekivano je rasušivanje drveta i pojava pukotina. A da li je zaista tako? Višedecenijska praksa i dobra iskustva, kao i opsežna istraživanja na ovu temu govore sasvim suprotno. Naravno, samo pod uslovom da se ispoštuju svi tehnički zahtevi za montažu i puštanje u rad sistema podnog grejanja i ako se odabere adekvatan parket.
Preteča podnog grejanja – hipokaustično grejanje, bilo je poznato još u starom Rimu, kako svedoči Vitruvije u svom čuvenom delu O arhitekturi. Brojni su i materijalni ostaci koji se mogu videti širom Evrope. Za hipokaust se koristila jednostavna peć u kojoj su se ložila drva ili drvni ugalj, koja se nalazila ispod poda i nije imala dimnjak, već se dim odvodio posebnim zatvorenim sistemom kroz zidove i podove koji su bili odignuti na niske stubove. Posle dužeg loženja stubići i pod bi se zagrejali, s loženjem se prestajalno, a onda bi se u zagrejane kanale puštao svež spoljni vazduh koji bi se zagrejao i kroz posebne otvore puštao u prostorije. Ovaj sistem je bio veoma raširen i imao je raznorodnu primenu – grejale su se različite prostorije, a prvenstveno čuvena rimska kupatila. Nažalost, sa propašću rimskog carstva iščezao je, a kupatila su dugi niz vekova bila veoma retka po Evropi. Baš kao i kultura negovanja higijene tela. (Tradiciju su unekoliko nastavila takođe čuvena turska kupatila – hamami).
No, sedamdesetih godina 20. veka ponovo se počinje razvijati podno grejanje i stiže do nas u obliku u kakvom ga danas poznajemo. Njegova ključna prednost je u tome što je zbog velike grejne površine potrebna relativno niska radna temperatura čime se postiže energetska efikasnost, a raspodela toplote u prostoru je znatno ravnomernija u odnosu na klasično centralno grejanje. Pored toga, sa estetskog stanovišta, ne utiče na izgled enterijera i oslobađa zidove kraj prozora, obično „rezervisane“ za radijatore ili druga grejna tela, za stavljanje nameštaja, odnosno, ostavlja mogućnost za postavljanje velikih staklenih portala.
Najveće zamerke podnom grejanju su mogućnost dizanja prašine i pojava alergija, kao i specifična tromost nogu koja se javlja zbog toplotne inverzije (ljudsko telo je naviklo da mu je gore toplije, dok je kod podnog grejanja obrnut slučaj).
Mahom su se na podno grejanje polagale keramičke pločice ili različite vrste kamena, ali je praksa pokazala da se na podove sa toplovodnim podnim grejanjem mogu polagati i drvene podne obloge, prvenstveno višeslojni parketi.
Zbog svoje specifične konstrukcije najbolje su se pokazali dvoslojni parketi čija debljina je nešto tanja (obično se kreće između 9 i 13 mm) kako bi se smanjio toplotni otpor i povećala toplotna provodljivost. Pored njih, mogu se koristiti i troslojni parketi čija je stabilnost takođe izuzetna. Masivni parket se ne preporučuje za polaganje na podno grejanje zbog veoma velike opasnosti od deformacije.
Od vrsta drveta najbolje se pokazao hrast i tamnije vrste, i uopšte, tvrde vrste drveta, kao i termotretirano drvo, dok bi bukvu, trešnju, jasen, kanadski javor, jatobu a, prema nekim istraživanjima, sve vrste drveta koje rastu na južnoj zemljinoj hemisferi trebalo izbegavati.
Pokazalo se, zatim, da i specifični slogovi, poput “riblje kosti“ ili slaganja u kvadrate povećavaju stabilnost drveta i smanjuju mogućnost pojave zazora među lamelama, u odnosu na, recimo, paralelni slog. Pored toga i selekcija drveta utiče na stabilnost na podnom grejanju – preporučuju se parketi sa mirnijom, radijalnom teksturom (tzv. „friz“) u odnosu na one sa tangencijalnom (tzv. „flader“) jer je utezanje drveta upola manje.
Od završne, površinske obrade, prednost se daje uljenim ili voskiranim površinama u odnosu na lakirane zbog mogućnosti slepljivanja po bočnim spojevima.
Važno je skrenuti pažnju na činjenicu da temperatura merena na površini parketa ne bi trebalo da prelazi 25oC, te da relativnu vlažnost vazduha treba održavati između 50 i 65% (preporučuje se preko 60%) kako bi se izbegla pojava zazora i pukotina. Prilikom polaganja obavezno lepiti parket celom površinom na podlogu trajnoelastičnim lepilima koja se ne izrađuju na vodenoj osnovi.
Parket na podnom grejanju ne treba prekrivati tepisima niti tapisonima jer se ispod njih razvija viša površinska temperatura nego kod otvorenog poda što dovodi do intenzivnijeg rasušivanja drveta i pojave većih pukotina.
Autor teksta: Isidora Gordić
