Sport i rekreacija predstavljaju dobar i zdrav način za provođenje slobodnog vremena. Obzirom na mnogobrojne poslovne, porodične i razne druge obaveze koje moramo da obavljamo svakodnevno, slobodno vreme je, nažalost, veoma redak i vredan resurs. Upravo zato je jako važno, onda kada uspemo da izdvojimo trenutke za sebe, da ih provedemo rasterećeno i u opuštanju. Svi ćemo se složiti da vožnja bicikla ili vežbanje u prirodi nemaju zamenu zbog boravka na svežem vazduhu i umirujućeg uticaja ovakve sredine na čoveka. To je, nažalost, u jesenjem i zimskom periodu praktično nemoguće, te se moramo okrenuti alternativama u zatvorenom, kakve su teretane i fitnes centri. Svakoj osobi koja se bavi vežbanjem, bilo profesionalno bilo rekreativno, kao osnovni uslov potreban je adekvatan prostor u kome se nesmetano može baviti fizičkom aktivnošću. To znači da je potrebno da prostor bude dovoljno velike površine, da ima funkcionalan sistem ventilacije (budući da se tokom treninga odaje mnogo telesne toplote koja onda isparava u prostoriju i čini je zagušljivom), funkcionalne sprave i tegove i što je izuzetno važno, odgovarajuću podnu oblogu.
Kada dođe vreme za odabir podloge za fitnes centar, često se dešava da se ne uspe sagledati iz prve ruke koje sve osobine ta podloga treba da ima. Ono što svaki vlasnik jednog ovakvog objekta percipira kao važno, je u najvećem broju slučajeva cena na prvom mestu, pa izgled, odnosno uklopivost poda u prostor po boji i teksturi, i na kraju, jednostavnost održavanja. Ako se izuzme cena, mora se primetiti očigledno, a to je da se, bez namere omalovažavanja estetskog momenta i čišćenja (koje je pogotovo na jednom ovakvom mestu svakodnevna obaveza), u prvi plan stavljaju periferni faktori, što je najverovatnije, logična posledica kada se stvari ne posmatraju iz ugla krajnjeg korisnika. Čak iako i sam vlasnik teretane dolazi iz sveta fitnesa ili bodibildinga, mora se uputiti kritika da će gotovo po pravilu izbor poda biti napravljen po prethodno istaknutom principu, uprkos poznavanju problematike.
Najvažniji kriterijumi koje mora da zadovolji podna obloga adekvatna za bodibilding, fitnes, aerobik i slično, jesu bezbednost vežbača i funkcionalnost. Prevedeno na osobine podova – protivkliznost, otpornost na opterećenje, elastičnost i istovremeno dobra apsorpcija udaraca. Tek onda, po opadajućem nizu, na red dolaze antibakterijsko svojstvo (koje bi moralo da ima primat nad lakoćom održavanja), pitanje čišćenja i održavanja, pa izgled i cena. Stav da visokokvalitetna podloga za fitnes nužno mnogo košta je pogrešan. Doduše, mora se priznati da ima svoje utemeljenje u činjenici da su pre deset, petnaest godina sportski podovi ipak bili novina, koju, uzevši u obzir i veoma visoke cene sprava za vežbanje i ručnih tegova (a to su stavke bez kojih se nikako ne može), mnogi nisu mogli da priušte. Zato je, kada se svedu računi, u izboru između opreme za rad i odgovarajućeg poda, bitku svaki put gubio pod.
Na sreću, sada su okolnosti što se tiče cenovnog faktora, umnogome promenjene, te je dovoljno posvetiti samo malo vremena informisanju na ovu temu da bi se došlo do pravog rešenja. Odgovor na pitanje koju podnu oblogu izabrati zapravo je odgovor na pitanje kojim aktivnostima je prostor namenjen. Ako se radi o klasičnoj teretani, odnosno bodibilding klubu u kom je akcenat na statičkom treningu kakvo je dizanje tegova, idealna podloga za to bi bio POD OD GUME. Ovi podovi sastavljeni su od prirodne ili sintetičke gume, plastifikatora, manjeg procenta punilaca i boje. Proizvode se u rolnama i pločama debljine 2,3,4 i 5mm, a za specijalne svrhe i do 10mm. Polažu se na podlogu od cementnog ili gipsanog estriha po proceduri koja važi za sve elastične podove, što će reći potpunim lepljenjem za podlogu pomoću odgovarajućeg adheziva za gumu. Odlikuje ih odgovarajući stepen elastičnosti koji doprinosi dobroj apsorpciji udaraca i istovremeno upijanju okolnih zvukova.
Obzirom da je teretana mesto na kom masivne sprave vrše veliki pritisak na pod istovremeno proizvodeći škripu i buku tokom vežbanja, a da se kod ručnog dizanja veliki tegovi nakon trzaja i izbačaja sa manje ili veće visine bacaju na podlogu, ovo svojstvo gumenih podova će biti od esencijalne važnosti. Interesantno je da u njihov sastav ulaze i neki antioksidansi koji, kao u slučaju kozmetičkih preparata za kožu, usporavaju starenje odnosno propadanje i odlažu reparaciju. Otporni su na mnoge hemikalije, imaju atest na negorivost, i ne klizaju se, te su prava preventiva za nezgode i sportske povrede. Ne upijaju vodu i znoj, i antibakterijski su, pa nema bojazni od razmnožavanja bakterija i razvoja gljivica.
Održavaju se pomoću vode i uobičajenih deterdženata, ručnim ili mašinskim čišćenjem. Pošto zbog frekvencije kretanja ljudi u prostoriji svuda po podu mogu ostati tragovi gume sa patika koji daju ružne fleke, preporučuje se da se odmah nakon postavljanja i nadalje sporadično, pod zaštiti premazom na bazi voska, jer će tako i čišćenje svaki put kraće trajati. Uz sve pobrojano, obloge od gume su antistatične, što znači da će u fitnes centrima koji imaju kardio-program, tj. trening baziran na kondicionim spravama poput sobnog bicikla, stepera i trake za trčanje, sav statički elektricitet koji se nakuplja tokom njihovog rada sprovesti u podlogu. Idealna su obloga i za grupne treninge kao što je aerobik ili zumba, koji podrazumevaju stalno kretanje i mogu izazvati ubrzano habanje poda.
Svojstva vrlo slična gumenom podu, koja ga čine još jednom dobrom alternativom za teretane i fitnes centre, ima ANTISTATIK PVC. Obzirom da se radi o podu od homogenog PVC-a koji je sinonim za praktičnost i higijenu, koji je uz to i antistatičan, nije teško zaključiti da će odgovoriti zadatku. Otporan je na hemikalije i mikroorganizme, ne kliza se čak ni kad je vlažan, takođe ima atest za negorivost (što ga čini teško zapaljivim, ali ujedno i vrlo otpornim na žar cigarete) i izuzetno lako se održava. Ipak, u odnosu na gumu ima jedan nedostatak – vrlo je tanak i zato kao podloga za vežbanje može biti malo tvrd.
Koliko je tvrdoća loša osobina jedne obloge za fizičku aktivnost najbolje se uočava na primeru LAMINATA. Za razliku od parketa, koji je optimalna, a ujedno i propisana podloga za timske sportove sa loptom (pre svega košarku) jer ne ometa kretanje igrača a istovremeno omogućava dobro odskakanje lopte; laminat kod bavljenja fitnesom i aerobikom samo odmaže jer ne upija udarce već ih naprotiv odbija (što kod dizanja tegova može biti čak i opasno), a kako pri svakom koraku noga i stopalo nailaze na previše čvrstu i neelastičnu površinu, to uzrokuje propadanje zglobova. Osim toga, laminat (koji je, nažalost, instaliran u većini teretana i fitnes centara) je gladak, a uz to i vodonepropusan, pa zadržavanje kapljica vode i znoja na površini otvara prostor za povrede.
Pre nego što je laminat postao popularan, dobar procenat podova u teretanama je bio obložen ETISONOM. Iako to generalno i nije bilo toliko loše rešenje, ostaje konstatacija da tepih skuplja više prašine nego bilo koja druga obloga, što posebno može naškoditi zdravlju osoba sklonih alergijama, a obzirom da je etison zalepljen za podlogu nije nimalo lak za održavanje jer ne može da se nosi u servis, pa se suštinski nikada ne može do kraja oprati.
Glavne manjkavosti tepiha odnosno etisona otklonjene su osmišljavanjem flotexa. FLOTEX je, naime, obloga jako slična tepihu izrađena od najlonskih vlakana gusto prišivenih za vodootpornu podlogu. Ovakav način izrade, koji suštinski imitira čvorovanje tepiha, flotex čini jedinstvenim materijalom koji pruža sve pogodnosti, a nema nijedan nedostatak tipičan za tepih. Antimikrobska obrada kojoj je izložen u proizvodnji pruža konstantnu zaštitu od bakterija, uključujući stafilokoku i Ešerihiju koli, i od razvoja grinja. Ima glatku površinu, jako udobnu za hodanje i toplu na dodir, koja sprečava zapinjanje, ali istovremeno pruža dovoljno otpora i ne kliza se.
Velika gustina vlakana stvara i veoma dobru akustičnu barijeru, kako za kontaktne tako i za ambijentalne zvuke, što ga, kao i gumu, kvalifikuje kao odličan pod za vežbanje. Ipak, ta ista vlaknasta struktura nije toliko pogodna za opremanje teretane, ali bi zato bila idealna za studio za jogu ili takozvane „školice sporta“, u kojima se deca uzrasta od 3 do 7 godina uvode u svet sporta kroz učenje elementarnih veština poput trčanja, skakanja i dečije gimnastike.
Autor teksta: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
