Ako bismo krenuli u potragu za izvorištem, kako neki teoretičari vole da kažu, modernog pozorišta, točak istorije otkotrljao bi se do Stare Grčke 534. godine p.n.e. Do tada, pozorišne predstave izvođene su u formi tetralogija – četvorodelnih prikaza sastavljenih od tri tragedije i jedne satirične igre.
Gluma je, slobodno možemo reći, umetnički zanat koji se izrodio iz pesništva i kazivanja stihova, kojima je pridodato pevanje i igranje i time dobijen kompletan dramski nastup.
U predstavi su učestvovali samo kostimirani muškarci i to autori dramskog teksta lično. 534. p.n.e. je, prema zapisima, sprovedena revolucija teatra i od tog trenutka pojavljuju se prvi profesionalni glumci.
Tespid, koji će ostati zapisan kao prvi pravi poznati glumac i teoretičar pozorišta, uveo je sistem u kom je na sceni postojao samo jedan čovek koji je igrao sve uloge – protagonista. Eshil je kasnije, u skladu sa potrebama izvođenja njegovih tragedija uveo i drugog glumca – antagonistu, a Sofokle i trećeg.
Tako su se, zapravo, postepeno razvile čitave pozorišne trupe koje će početi da gostuju po drugim gradovima i da učestvuju na takmičenjima i pozorišnim smotrama. Starogrčke predstave su zahvaljujući toploj klimi izvođene na otvorenim scenama, vrlo često u amfiteatrima poput onog u Epidaurusu.
Daske (podloge) koje život znače
U drugim zemljama, gde nije postojala tako razvijena kultura teatra, predstave su uglavnom izvođene na dvoru, u glavnoj sali za prijeme i zabave, jer je njihova svrha i bila da oraspolože i nasmeju suverena i njegove velmože. Označavanje pozorišne scene kao „dasaka koje život znače” inspirisano je prvim pravim teatrom, renesansnim pozorištem u Engleskoj poznatim još i pod nazivom elizabetansko pozorište po kraljici Elizabeti I, ćerki čuvenog zloglasnog Henrija VIII Tjudora. U ovom pozorištu izvođene su sve drame Vilijama Šekspira i drugih renomiranih autora tog vremena.
U objektima višestruke namene koji osim sopstvene produkcije profit ostvaruju i iznajmljivanjem prostora, drveni pod je u većini slučajeva otišao u istoriju. Na njegovo mesto došli su specijalizovani vinil podovi i visokoelastične obloge bazirane na PVC peni.
U prvi tip plesnih obloga spadaju visokootporni, dugotrajni podovi od homogenog vinila velike gustine, čija se debljina kreće od 1,5 do čak 8,5 mm. Za razliku od standardnog jednoslojnog homogenog vinila, koji se isključivo lepi za podlogu propisanim adhezivom, plesni vinil u nekim varijantama može se sastojati i iz više slojeva, a prema načinu montaže može biti permanentan, polu-permanentan i prenosiv.
- Permanentni vinil postavlja se lepljenjem celom površinom i ne može se ukloniti bez bojazni od oštećenja obloge.
- Polu-permanentni nosi taj naziv zato što je labavo fiksiran za podlogu dvostrano samolepljivim trakama i zatim zavaren na spojevima koji se po potrebi jednostavno mogu iseći kako bi se razdvojili komadi vinila, a pod demontirao.
- Prenosivi se, kao i prethodna dva, proizvodi u rolnama ili dužim tankim pločama, s tim da se na podlogu postavlja jednostavnim lepljenjem spojeva sa gornje strane pomoću lepljive trake, ili kao polu-permanentni pričvršćivanjem dvostranim samolepljivim trakama na poleđini, samo bez zavarivanja. Prenosivi vinil inicijalno je osmišljen kako bi baletske i sve ostale igračke trupe (steperi, hip-hoperi, break dance i irish dance igrači) na turneju sa sobom mogli da ponesu i podlogu na kojoj su navikli da nastupaju.
Predstavnici plesne branše važe za jako sujeverne. Dešavalo se da odbijaju da izađu na scenu ako u sali nije postavljena određena vrsta poda, a neki od njih čak isključivo zahtevaju da igraju na svojoj podlozi. To nije problematično ako je u pitanju ugovoreni nastup konkretne grupe, ali može biti ako se radi o takmičenju. Uslovi moraju biti isti za sve, što, kada je reč o igranju, pogotovo važi za pod. Upravo zato su plesni vinil podovi u svim varijantama postali deo standarda.
Pored visokog stepena čvrstoće, prenosivi vinil odlikuje se i zavidnom elastičnošću koja mu donosi dug „radni vek” jer se i po nekoliko godina, može nesmetano razmotavati i ponovo zamotavati neograničen broj puta bez pucanja. Zbog dobre dimenzionalne stabilnosti moguće je postavljanje i u permanentnoj te polu-permanentnoj opciji, a pojedini modeli prave se sa dva lica (imaju dve habajuće površine), čime praktično dobijate dve obloge u jednoj.
Sva tri tipa specijalizovanog vinila proizvode u crnoj, nekoliko nijansi klasično sive, bež, a nešto ređe u braon i beloj boji. U osnovnim bojama postoji i varijanta sa efektom mermera, a takođe je moguće dobiti ga u tonovima drveta, sa blago reljefastom teksturom. Osim što lepo izgledaju, „mermerni” i „drveni” vinil naročito su zahvalni za upotrebu kao plesne površine, jer se na njima gotovo i ne vide ogrebotine nastale od obuće za ples.
Osim modela koji ciljano imaju visoki sjaj i postavljaju se na modnim pistama, svi ostali imaju matiranu površinu koja dobro apsorbuje svetlost i sprečava efekat odsjaja, što je od velikog značaja pri odabiru i postavljanju osvetljenja u objektu, jer se ova obloga može koristiti i za opremanje televizijskih i filmskih studija, u kojima faktor upijanja i odbijanja svetlosti itekako igra važnu ulogu – od toga direktno zavisi kako će scenografija izgledati na snimku.
Kao što je već naznačeno, modeli plesnog vinila međusobno se mogu dosta razlikovati po debljini. Kako se radi o podu čija estetska dimenzija nije u prvom planu niti je naglašena, izbor obloge osim prema matiranosti površine treba napraviti prema nameni.
Plesovi poput irskog, stepovanja, flamenka ili hip-hopa „traže” malo tvrđu podlogu koja pruža nešto više otpora i tu je adekvatan vinil od 1,5 do 2,5 mm debljine, dok je za balet ili break dance, koji zbog prirode pokreta i karakterističnih skokova nose sa sobom više opasnosti od teških povreda, najbolje odlučiti se za onaj od 8,5 mm.
Akustika plesnog vinil poda
Interesantno je da celokupnu ponudu plesnih vinil podova možemo klasifikovati po još jednom osnovu, a to je akustičnost. S jedne strane, baletski, hip-hoperski, televizijski i filmski pod odlikuje skoro pa apsolutna apsorpcija zvuka, jer bat koraka predstavlja zvučnu smetnju, šum koji se ne sme čuti u dvorani ili na snimku, ili se barem mora svesti na prihvatljivi minimum.
S druge strane, za potrebe irskog plesa i stepovanja namenski je proizvedena pojačano akustična obloga. Stepovanje je ples koji se izvodi u specijalnim cipelama, koje pri kontaktu sa podlogom daju karakterističan zvuk. Taj zvuk je jedan od glavnih efekata steperske tačke, bez kog izvedba igrača ne bi ostavljala isti utisak. Drvo jeste dovoljno akustično, ali radi se o koreografijama sa puno brzih koraka, a na previše tvrdoj podlozi češće stradaju zglobovi igrača.
Autor teksta: Jelena Mitrović, dipl. novinar
