Tržni centri i robne kuće u našoj zemlji imaju istorijat dug pola veka i kao takvi su daleko od novine. Međutim, sa nestankom bivše Jugoslavije i svim propratnim ekonomskim posledicama ovog događaja, a pre svega sankcijama i drastičnim padom platežne moći građana, naglo je nestala i većina njih. Tržni centri u današnjem smislu reči, iliti šoping molovi kako ih prevedeno sa engleskog još nazivamo, postoje tek oko deset godina, kada je prvi ovakav objekat otvoren u Beogradu. To je u datom momentu bio eksperimentalan, a istovremeno i hrabar potez, jer se nije znalo kakva će biti reakcija potrošača.
Naime, prema konceptu koji je osmišljen u SAD, a zatim rado usvojen svuda u svetu, tržni centar nije mesto na koje se odlazi radi brzinske kupovine u sklopu obavljanja svakodnevnih obaveza, već je mesto za čiji se obilazak odvaja skoro čitav dan: izlozi radnji se natenane razgledaju i po nekoliko sati, tamo se ruča, kupuju se namirnice u supermarketu, deca se vode u igraonicu, a ona malo starija na štandove sa video igricama, tinejdžeri tamo provode čitavo popodne posle časova, ide se u bioskop, ili na piće u neki od kafića.
Šoping mol je, dakle, grad u malom, napravljen sa zadatkom da na jednom mestu pruži baš sve što vam treba, tako da praktično nemate potrebe da idete bilo gde drugde. Interesantno je opažanje da u tržnom centru, kao u kazinu, nema sata. I zaista, iako inače ni po čemu nisu slični, taj zajednički detalj ima istu pozadinu i motivaciju: poenta je da ponuđeni sadržaji toliko okupiraju vašu pažnju da potpuno zaboravite na vreme. Kako je praksa ubrzo pokazala, ovom vrstom razonode su i u našoj zemlji konzumenti bili toliko oduševljeni, da su u narednim godinama tržni centri počeli da niču kao pečurke i sada ih ima u svakom većem gradu u Srbiji.
Za izgradnju jednog tržnog centra prosečne veličine potrebno je angažovati čitav tim stručnjaka, od projektanata i građevinskih inženjera, preko elektroinžinjera, do dizajnera enterijera i pejzažnih arhitekata. Svi oni, svako u svom segmentu, treba da rade kao dobro naštimovan orkestar, kako bi ishodište tog rada bio jedan impozantan objekat upečatljive spoljašnjosti i unutrašnjosti, neobičan u svojoj lepoti, kao nešto što do sada nije viđeno. Momenat neočekivanog ovde će biti vrlo važan za uspešno poslovanje, jer je osim snabdevenosti butika, zastupljenosti što većeg broja poznatih robnih marki i stalnih rasprodaja kao osnova međusobne konkurencije tržnih centara, izgled samog objekta prvi sledeći razlog zašto se ljudi odlučuju da ga posete.
Jednostavnim jezikom rečeno, motivacija ove grupe posetilaca može se sažeti u rečenici: „Daj da vidim i to čudo.“ 21. vek definitivno je vek izazova za arhitekturu i dizajn, jer je u prethodnim stolećima zaista isprobano, ali i iscrpljeno mnoštvo stilova, pa današnjeg posmatrača nije nimalo lako fascinirati. Tržni centar treba sagledati kao skup koncepcijskih celina koji čine: hol u prizemlju i na svim spratovima, butici i ostale radnje, restorani i kafići, dečija igraonica, bioskop (ako ga ima), supermarket, toaleti i garaža.
Ovde su uočljive dve grupe objekata – oni čiji je izgled uslovljen funkcijom i oni kod čijeg uređenja ima prostora za kreativnost, a ova konstatacija svakako će uticati i na odabir podne obloge koja će biti postavljena u svakom od njih.
U prvu grupu objekata ubrajamo drugu polovinu spiska počevši od igraonice. Bez obzira što se deo u kom je kafe-bar, gde borave roditelji dok se deca igraju, može urediti po ukusu vlasnika kao i bilo koji drugi kafić (a samim tim za njega odabrati i podna obloga po želji), pod u jednoj dečijoj igraonici u najvećem procentu mora biti prekriven nekom propisanom podlogom za igru.
U opciji su dve vrste puzzle ploča – od EVA pene ili od sunđera presvučenog ceradnim platnom sa središtem od nekog drvnog pločastog materijala, kao i podloga od gumenog granulata. Iako neretko ume da bude obložen protivkliznim PVC-om iz praktičnih razloga, pod u bioskopskoj sali se, opet po američkom obrascu, tradicionalno oblaže tepihom. Tepih je, pored debelo tapaciranih udobnih fotelja, papirnih kantica za kokice i ogromnog filmskog platna, jednostavno jedan od simbola bioskopa i taj obrazac duboko ukorenjen u svesti gledalaca, koji ima i sentimentalnu vrednost, jednostavno ne treba narušavati. Za ove svrhe koriste se komercijalni tepisi kratkih vlakana od poliamida jer je on otporniji na žar cigarete od polipropilena, a na vama je samo da boju tepiha (obavezno treba da bude jednobojan) uskladite sa bojom sedišta.
Većina tržnih centara ima barem jedan supermarket, a za pod u ovom objektu važno je da bude nenametljive boje i praktičan za čišćenje. U taj profil najpre se uklapaju keramičke pločice i homogeni vinil podovi u beloj, bež, svetlo sivoj, kapućino braon boji i svim njihovim nijansama. Što se tiče vinil poda, tu su prihvatljive diskretne šare koje neće smetati oku kupaca. Za toalete, keramika će, logično, biti jedini izbor. Od tehničkih prostorija tu je još garaža, odnosno parking. Nakon što se brdo novca uložilo u izgradnju, a onda i „šminkanje“ čitavog objekta, ponekad se dešava da, kada se stigne do ovog segmenta, sredstava jednostavno ponestane. U takvim slučajevima nije retka slika garaže u kojoj je ravnajući sloj ostavljen u svojstvu habajućeg. Međutim, kada se proračuni izvedu kako treba i finansije ne izmaknu kontroli, onda je za oblaganje parkinga idealno rešenje guma, odnosno kaučuk. Podovi od kaučuka spadaju u obloge specijalne namene, koje se koriste za aerodromske, autobuske i železničke terminale, unutrašnjost vozila javnog prevoza, upravljačke kabine i palube brodova, te upravo zatvorene parkinge i podzemne garaže.
Hol tržnog centra površinski je najveći, a ujedno i njegov najvažniji deo. To je prostor koji prvo ugledate kad uđete u objekat i čiji izgled formira vaš prvi utisak. Osim što je koridor koji vas vodi do svih radnji, u holu se nalaze i razni štandovi – otvoreni kozmetički salon, štandovi mobilnih operatera, deo sa video igricama (takozvani arcade), štandovi sa nakitom, prirodnom kozmetikom, sladoledom i prodajni pultovi restorana brze hrane, što znači da će odabrana obloga ujedno biti zajednička svima njima. Generalno, za sve delove kod kojih estetika ima primat nad funkcijom, favorita treba tražiti pre svega u ponudi dekorativnih podova. Veoma dobar izbor ovde bi mogle da budu granitne ploče. Lak za postavljanje, lak za održavanje, granit je materijal luksuznog izgleda i prefinjenog senzibiliteta sličnog mermeru, ali po znatno prihvatljivijoj ceni. Podjednako lepa, a možda za nijansu efektnija alternativa su dekorativni betonski podovi, među kojima naročito acid stain, koji zbog specifične metode izrade svaki put daje pod jedinstvenog izgleda.
Fraza da pakovanje prodaje proizvod nikada nije bila tačnija nego danas, u eri masovne produkcije i surove konkurencije na tržištu. Ukoliko želite da baš vaš proizvod bude primećen u mnoštvu drugih, onda mora da ima atraktivan „omot“. Toga su itekako svesni prevashodno vlasnici butika (ali i radnji sa obućom, aksesoarima, satovima i nakitom, gedžetima), koji vrlo ozbiljno ulažu u ulepšavanje prodajnog prostora i za ovaj posao angažuju samo najbolje. Uređenje butika spada u omiljenije zadatke enterijer dekoratera, jer tu ima mesta za kreativne ideje i maštovita rešenja.
Dizajnerski favorit u poslednje vreme su dekorativni epoksidi, čije koloritne mogućnosti zaista nemaju ograničenja, a u pravim rukama pod će transformisati u malo umetničko delo. Karakterističan i jedinstven izgled predstavlja pečat jednog objekta i faktor prepoznavanja među kupcima, a isto tako među posetiocima kada je reč o ugostiteljskim objektima. Ambijent restorana, barem za sada, još uvek je osmišljen u malo klasičnijem i „mirnijem“ maniru. Smeo, neobuzdan i sirov umetnički stil, reklo bi se, pre ima prodju u kafićima. Zahtevu jednih, a izazovu drugih, na pravi način će odgovoriti heterogeni PVC, odnosno luksuzne vinil ploče pomoću kojih se mogu oponašati svi prirodni materijali (kamen, keramika, mermer i slično) ili proizvesti interesantni 3D efekti. Isto toliko poverenja zavređuje bio koji od modela iz programa linoleumskih podova.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
