Zdravstvene i obrazovne ustanove su mesta koja igraju veoma važnu ulogu u životima svih nas. U domove zdravlja i bolnice odlazimo zbog lečenja ili preventive, a škola nam pruža znanje i obrazovni nivo neophodan za posao kojim ćemo se u budućnosti baviti. To su takođe mesta koja veoma često posećujemo – školu pet dana u nedelji, a zdravstvene ustanove po potrebi zbog sistematskih pregleda, lekarskih uverenja, prepisivanja hronične terapije ili povremenih rutinskih provera (da ne zaboravimo činjenicu da u porodilištu dolazimo na svet). Važno je uočiti da je reč o veoma specifičnim sredinama za koje je tipična velika frekvencija ljudi, koji uz to spadaju u dve osetljive grupe stanovništva – bolesne i decu. S tim u vezi, karakter ovih ustanova ukazuje nam na jednu njihovu važnu poveznicu, a to je higijena. Kod lekara i na časove idemo sa očekivanjem da ćemo se naći u okruženju koje je neupitno, besprekorno čisto.
Svima je dobro poznato poređenje „čisto kao u bolnici“. Ova fraza na pravi način prikazuje da su u svesti ljudi ove ustanove ucrtane kao simbol zdravlja, bezbednosti i higijene. Osim što se u njima moraju poštovati najstroži sanitarni propisi, takođe moraju zadovoljiti čitav niz dodatnih kriterijuma vezanih za protokol prijema, proceduru pregleda i hospitalizacije, a koji nas opet, indirektno upućuju na parametre prostora i opreme. To će naročito važiti za problematiku podnih obloga. Repromaterijal u smislu igala, špriceva, infuzija, rukavica i ostalog predstavlja pokretna sredstva za rad koja služe za jednokratnu upotrebu, nakon čega se odlažu u medicinski otpad. Isto važi i za aparaturu uprkos masivnosti i robusnosti, jer se u slučaju kvara neka mašina jednostavno može izneti iz prostorije kako bi se zamenila drugom.
Pod je stavka koja se kupuje i postavlja u prostoru sa namerom da to bude na jednom što trajnijem nivou. Baš zato što se, osim sitnijih reparacija, ne može menjati danas za sutra, treba napraviti dobar izbor prilikom izrade plana nabavke za opremanje jedne zdravstvene ustanove, a isti obrazac primenljiv je i na školstvo. Možda insistiranje da se u školama i vrtićima upotrebe iste obloge i materijali kao u bolnicama na prvi pogled deluje malo preterano zato što su deca za razliku od pacijenata zdrava, ali za to insistiranje postoji jedan jasan i vrlo racionalan razlog. Iako im je inicijalni imunitet već formiran, deca su u odnosu na odrasle podložnija bakterijskim i virusnim infekcijama koje lako prenose jedna drugoj, a zbog toga je izuzetno važno da borave u čistoj sredini.
Na primeru bolnica dobro se može uočiti protivrečnost zahteva kojima treba da odgovori jedan „sanitarno čist“ pod u savremenim javnim ustanovama. Treba da bude dovoljno otporan da izdrži celodnevno kretanje velikog broja ljudi i opreme (invalidskih kolica, kreveta, kolica sa hranom), da bude dovoljno udoban za hodanje i stajanje jer se osoblje tokom dugih smena i dežurstava jako zamara, da ne bude klizav (a ako se ipak desi da zaposleni ili pacijent padnu da se tom prilikom ne povrede ozbiljno), da ne pospešuje razvoj mikrorganizama, da bude lak za održavanje i da bude prirodnog izgleda.
Uz sve to da traje što duži niz godina i da što manje košta jer nijedna zdravstvena ustanova ne može sebi da dozvoli česta ulaganja u renoviranje, budući da primat imaju troškovi medicinske prirode, vezani za svakodnevno funkcionisanje i dijagnostiku. Problem raspodele sredstava na godišnjem nivou možda još više pogađa ograničen budžet predškolskih i školskih ustanova, u kojima se ipak trude da u skladu sa mogućnostima nabave što kvalitetniju opremu. Prvi utisak da nema baš mnogo materijala koji mogu odgovoriti ovako teškom zadatku, je ispravan. No uprkos tome, ponuda na tržištu je dovoljno sadržajna da ostavi dovoljan broj dobrih opcija. Na prvom mestu, ne možemo a da ne pomenemo vinil obloge koje predstavljaju „azbuku“ higijenskih podova. Dobro je poznato da se PVC podovi prema sastavu dele na homogene i heterogene, ali i to da se pri pomenu PVC obloga u kontekstu „sanitarno čistog“ automatski misli na homogeni PVC i to pre svega onaj u rolnama.
Heterogeni je deblji jer ima više slojeva i zato udobniji za dugo stajanje, ali upravo zbog slojevitog sastava i načina postavljanja suštinski se ne koristi u zdravstvu. Ploče heterogenog PVC-a postavljaju se lepljenjem ili žlebljenjem kao „plivajući pod“, a sama činjenica da imaju spojeve koji u krajnjem mogu ostaviti prostora za razvoj mikroorganizama (ma koliko šanse za to bile male) čini ih nepodobnom opcijom.
Homogeni PVC je monolitna obloga koja se u potpunosti izrađuje od polivinil hlorida, sa površinskom zaštitom od poliuretana, a kod novijih verzija habajuća površina je posebno tretirana po metodi koja olakšava održavanje i povećava hemijsku otpornost na veći broj agresivnih materija, što će naročito dobro doći u zdravstvu kod uklanjanja fleka od joda i sličnih sredstava, kako pod ne bi poprimio tamnožutu boju koja odaje utisak prljavog. Taj isti tretman oblozi daje antibakterijska i antifungicidna svojstva, što znači da neće biti moguć ni razvoj buđi čije spore bi deca mogla da udahnu – idealno za vrtiće i škole.
Veoma dobro idejno rešenje koje se, primetno, u našoj zemlji skoro uopšte ne primenjuje, je „veteran“ među prirodnim podovima linoleum. Stara je navika da se prilikom javnih nabavki podnih obloga u zdravstvu i školstvu odgovorna lica po šablonu odlučuju za vinil, za koji važi uvreženo mišljenje da je najjeftiniji. Njihova je zakonska obaveza da za svaku nabavku raspišu tender, nakon čega se mogu odlučiti samo za nekog od registrovanih dobavljača i izvođača radova koji su se javili na tender, ali to ne znači da izbor nužno mora da padne uvek na jednu istu oblogu. Zaključak je da su takve odluke produkt nepoznavanja ponude i postupanja idući linijom manjeg otpora, bez imalo razmišljanja o estetskoj dimenziji koja je takođe vrlo važna.
Vrtić i škola treba da budu obojeni i dekorisani u veselim bojama koje unose živost u prostor i podstiču decu na kreativnost. S druge strane, sama činjenica da smo se bilo iz kog razloga našli u bolnici (a pogotovo ako moramo da provedemo neko vreme tamo) bi nam nesumnjivo lakše pala kada nas tamo ne bi zatekli uvek isti belo-zeleni zidovi i sivi pod – okruženje u bojama i tonovima koji pojačavaju neraspoloženje sa kojim je pacijent u startu došao u ustanovu jer mu je iz nekog razloga narušeno zdravlje. To ne znači da se vinil podovi proizvode samo u par nijansi sive, već da se veliki kupci iz javnih ustanova odlučuju za te nijanse zato što su najjeftinije.
Linoleum je obloga prirodnog porekla koja se dobija izlivanjem zagrejane mešavine drvenog brašna, lanenog ulja, krede, borove smole, mlevene plute i ekoloških pigmenata na mrežicu od jute. Već letimičan uvid u njegove sastojke potvrđuje da ima antibakterijska i antistatička svojstva, a kako je izuzetno otporan na habanje i teško zapaljiv, svoju primenu dominantno nalazi baš u zdravstvenim centrima, predškolskim i školskim ustanovama i domovima za negu starih lica. Rado ga koriste u celom svetu, a na tlu Evrope naročito je popularan u zapadnim delovima. Poreklo vodi iz Holandije, a germanski narodi su poznati po tome da nikada ne preporučuju ono što sami ne koriste i to dokazuju na svakom koraku.
Štaviše, Holanđani su poznati kao ljubitelji sirove hrane, organskih proizvoda i zdravog načina života uopšte i taj princip su preneli i na gradnju i građevinske materijale. Zato se u javnim ustanovama Zapadne Evrope sve više mogu naći prirodni materijali, a sve manje sintetički i to samo tamo gde je neophodno usled nedostatka drugog rešenja. Sastav linoleuma je takav da ne iritira respiratorni sistem kod dece, što je potkrepljeno svetski priznatim sertifikatima renomiranih instituta i akademija, kojima se mogu pohvaliti neki proizvođači. Zahvaljujući tome ne izaziva nove, niti pospešuje postojeće infekcije i bolesti disajnih puteva, te je zapravo njegova primena u vrtićima i školama poželjna.
Da budemo precizni, umesto o linoleumu, danas govorimo o čitavoj paleti linoleumskih podova, među kojima se, kao možda najpopularniji, izdvojio marmoleum. Marmoleum je obloga koja se od ostalih vrsta linoleuma razlikuje po finijoj granulaciji praškastih sastojaka i po specijalnom zaštitnom sloju kojim je presvučen, a zbog širokog izbora i mogućnosti koloritnog kombinovanja rolni i ploča omiljen je među arhitektama i dizajnerima enterijera.
Kao što smo već istakli, ljubav „zapadnjaka“ prema prirodnim materijalima znatno je promenila lice zdravstvenih i obrazovnih ustanova. Recept privatnih bolnica poput čuvene klinike „Mejo“ u Americi ili nama mnogo bližeg lanca klinika i zdravstvenih centara „Adžibadem“ iz Turske, da svojim pacijentima pružaju osećaj kućne atmosfere i maksimalnog komfora, prema finansijskim mogućnostima preslikan je na državne ustanove, koje su odavno odustale od stereotipnog izgleda. Umesto toga, primenom inovativnih materijala kreira se optimističan ambijent koji treba da budi želju za brzim ozdravljenjem.
Jedan od takvih materijala je guma, odnosno kaučuk. Vodeći evropski proizvođači podova od kaučuka dolaze nam iz Nemačke, u kojoj se i može naći najveći broj bolnica opremljenih ovom oblogom. Ima izuzetna mehanička, protivklizna i akustička svojstva (dobro prigušuje buku svodeći je na prihvatljivi minimum), u potpunosti je ekološka i kao što je opštepoznato prirodno je otporna na razvoj bakterija, gljivica i buđi.
Kao i homogeni PVC proizvodi se i u antistatik varijanti, ali kako je guma sama po sebi odličan izolator, već u osnovnoj verziji biće nezamenljiva u operacionoj sali, rentgen i skener kabinetima, ultrazvučnim ambulantama i na svakom drugom mestu gde se nalaze razni elektronski uređaji koji bi zbog nakupljenog statičkog elektriciteta mogli da pregore. U slučaju škola, to bi bili kabineti za informatiku, interaktivne učionice ili laboratorije za vežbe u srednjoj medicinskoj školi. Guma takođe dobro podnosi veliki pritisak, pa će bez sumnje biti pravi saveznik prilikom svakodnevnog transporta pacijenata i inventara masivnim kolicima ili dopremanja i posluživanja hrane u đačkim kantinama.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
