Neretko iskustvo među prodavačima keramičkih pločica danas je manjak tehničkih argumenata prilikom zahteva kupaca za adekvatnom preporukom keramike za spoljna oblaganja.
Na tržištu krojenom dugogodišnjim krizama, kako ekonomskim tako i ostalim, pod konstantnim pritiskom pojačanim ispod vela „globalne krize“, čini se da je jedini parametar za kupovinu nekog proizvoda cena.
Distributeri zahtevaju niže cene od tradicionalnih i renomiranih proizvođača kako bi udovoljili potražnji i uslovima tržišta jer svi u svom domu žele prepoznatljive brendove po pristupačnim cenama. Ukoliko trgovac to nije u mogućnosti da im ponudi krajnji konzument se okreće alternativi u formi „plagijata“ prvobitno željenog proizvoda sa daleko nižim kvalitetom i slabijim tehničkim karakteristikama.
Tužna istina koja stoji iza ove situacije je kratak rok trajanja prvobitnog efekta koji daje ovakav proizvod. Proizvod koji bi trebao trajati decenijama već nakon par godina gubi osnovna svojstva – fizički puca pod određenim teretom (težak nameštaj, pad težeg predmeta, težina vozila u garaži), menja fizički izgled apsorbovanjem vode i hemikalija prilikom svakodnevnog održavanja, itd.
Keramika jeste dizajnerski napravljena, što je posebno došlo do izražaja u poslednjoj deceniji sa napretkom digitalnih tehnologija, tako da ulepša i ukrasi vaš dom. Ali je prevashodno građevinski materijal i treba je kao takvog i tretirati. Ukratko, ovde bih primenio staru englesku poslovicu „niko od nas nije dovoljno bogat da kupuje jeftine stvari“.
Ne vrede ni novaca kojih ćete dati na njih, niti vašeg vremena i nerava da ponovo radite jednu istu stvar. Zamislite samo da kroz 3 godine nakon postavljanja ulazni hol vaše kuće ili poslovnog objekta u toj meri kroz fugne primi nečistoće iz hemikalija kojim se tretira i umesto ukrasa postane ruglo objekta.
Kroz ovaj tekst ćemo pokriti par osnovnih „za“ i „protiv“ takve primene keramike i navesti nekoliko mogućih alternativnih primena koje su u „zapadnom svetu“ danas „default“ a kod nas i dalje zavedene pod nekom vrstom tabu teme.
Oblaganja terasa
Ovo je deo sa kojim se najveći broj krajnjih korisnika, bilo da su u pitanju rezidencijalni, ugostitetljski ili poslovni objekti, najčešće sreće u domenu spoljnog oblaganja keramikom.
Terasa je taj deo našeg doma koji nam pruža udobnost svežeg vazduha u okviru našeg „gnezda“ i uživanja van „4 zida“ među kojima provodimo najveći deo zime. Kada stigne to dugo očekivano i famozno proleće pa sve do kasne jeseni, aktivnosti dnevne sobe se sele na terasu gde uživamo u ispijanju kafe, čitanju novina i između ostalog i direktnom izvoru sveg života na našoj planeti – sunčevoj svetlosti.
Shodno brojnim aktivnostima koje se dešavaju na njoj, terasa zahteva adekvatno podno oblaganje. Zamislite da dok zalivate cveće konstantno vodom vlažite beton ispod. Nakon određenog vremena taj beton bi promenio svojstva i voda bi pronašla svoj put do komšije na spratu ispod vas. Takođe, mrlje od prosute kafe i hrane je daleko lakše u par poteza obrisati sa pločica vlažnom krpom nego prati sa betona.
Koji su nam parametri bitni za podno oblaganje terase keramikom?
Zlatno pravilo kod spoljnog oblaganja keramikom je da sam proizvod mora biti proizveden u tehnici Gres Porcelana. Postoje razne izvedbe ove tehnike ali je najbitniji faktor ovako proizvedene keramike da je upijanje vode veoma nisko – 0,05% specifične gustine materije po standardu, što je ekvivalent neporoznom kamenu.
Shodno tome u keramičku pločicu neće prodreti voda a sa njom ni mikrotela i bakterije i samim tim ne može doći do promene izgleda na glazuri (prednje lice keramičke pločice na kojem je štampan dizajn). Kako voda neće prodirati u telo keramičke pločice, šanse pucanja usled mraza gotovo da ne postoje. Italijanski proizvođači su čak osmislili jedan test koji zovu „cento anni“.
Tom prilikom keramičku pločicu potopljenu u vodu u laboratorijskim uslovima zamrzavaju i odleđuju stotinu puta. Ukoliko ne pukne usled tog eksperimenta, prošla je test “ stogodišnje“ primene.
Druga, i po meni veoma bitna, stavka je ne koristiti keramiku iz serija predviđenih za oblaganje kupatila napolju. Iako mnogi proizvođači uzimaju tehniku Gres Porcelana za standard proizvodnje celokupnog podnog programa, serije predviđene za oblaganje kupatila često nemaju visoke R i PEI standarde, ili ih nemaju uopšte.
R je oznaka standardna za protivkliznost u slučaju nošenja obuće i uglavnom je zahtevana na podnim pločicama namenjenim za spoljna oblaganja (izuzeci su veoma retki) i što je viši broj koji prati R oznaku to je jači standard protivkliznosti primenjen na taj proizvod. Loša strana ovog dela je što se proizvodi sa veoma visokom protivkliznosti R10, R11 veoma teško održavaju. U ovom slučaju , držite se zlatne sredine.
PEI označava otpornost na habanje i primenjuje se za prostore koji imaju jaku frekventnost – autobuske stanice, holovi poslovnih zgrada, obrazovnih, zdravstvenih i državnih ustanova itd. Ukoliko ste rezidencijalni korisnik ovo vam nije potrebno ali ukoliko ste ugostitelj koji poseduje natkrivenu terasu na kojoj tokom sezone prođe preko 100 ljudi dnevno, istu perete i pomerate mobilijar na dnevnom nivou, stavite ovu opciju u razmišljanje. Visok PEI standard vam osigurava da se lice keramičke pločice neće promeniti ni nakon niza dugogodišnjeg habanja.
Oblaganje fasada
Ovakav vid spoljnog oblaganja keramikom se na Balkanu najčešće sreće u planinskim krajevima u formi visokog temelja pokrivenog pločicama rustičnog dizajna (obično u izvedbi replike kamena) koji celoj građevini daje dodatnu notu izgleda „planinske kolibe„, ili na primorju gde se usled visokog solaniteta temelji oblažu keramikom kako bi se zaštitio fasadni deo i jednostavnije održavala čistoća prostim spiranjem slatkom vodom.
U oblaganjima ovog tipa, standardi protivkliznosti i habanja su vam potpuno nebitni jer jednostavno ne dolazite u direktan dodir sa keramikom. Ono što je bitno u oba slučaja je da keramika bude u pomenutoj tehnici Gres Porcelana kako bi se izbegla oštećenja izazvana upijanjem vode i pucanjem usled promrzlina.
Celokupna površina
Druga opcija, koja se retko sreće kod nas ali je često zastupljena u zapadnom svetu, posebno u poslovnim centrima je potpuno oblaganje fasade keramikom. U ovom slučaju se veoma retko koristi tehnika lepljenja adezivima i popunjavanja fugnom a često tehnika kačenja ankerima. Nakon što se završi izolacioni deo fasade, pločica se ankerima na više tačaka učvrśuje za fasadu. Time se dobija ne samo specifičan izgled fasade već i dodatna termalna i zvučna izolacija objekta, kao i dugotrajna zaštita fasade i samog objekta od spoljnih uticaja – kiša, vetrovi, grad…
Dva tipa ankera su se izdvojila kao najčešće primenjivani. U prvom slučaju se pločica stavlja u anker i onda se dotezanjem pričvršćuje za fasadu. U drugom slučaju se jedan deo ankera bušenjem spoji sa pločicom dok preostali deo ulazi u zid.
Ukoliko je ovo slučaj, moja preporuka je da pločica ne bude tanja od 10mm. U suprotnom može doći do pucanja keramike na mestu bušenja.
Nedavno su me pitali da li je moguće postavljati ovakvu vrstu oblaganja na DEMIT fasadu. Ja, lično, bih gledao da to izbegnem iz jednostavnog razloga statike.
Posebno jer je polemika vodila u smeru lepljenja keramike za taj tip fasade lepkom Ceresit 16 ili pandamu drugih proizvođača u tim tehničkim karakteristikama. Nije da nemam poverenja u proizvođače adheziva, sasvim suprotno, tehnologija i kvalitet su jako napredovali u tom sektoru i za njih imam samo reči hvale.
Laički gledano, jednostavna činjenica da pričamo o lepljenju nečega što ima veliku teżinu po cm2 na nešto što je totalni opozit i na velikoj površini veoma malo statički opterećuje građevinu i pritom je periodično (i u većini slučajeva krajnje arhaično) tiplovima učvršćeno za noseću konstrukciju mi ne daje neku veliku sigurnost i veru u ovakvu primenu. Kako su fasade ovog tipa uglavnom debljine preko 10cm, nisam siguran ni da bih preporučio da to radite ni sa ankerima bilo kog tipa.
Dvorište, tende, prilazi, staze, parking, garaža…
Večito pitanje koje se vodi u spoljnim oblaganjima je da li ima svrhe prilaze i staze oblagati keramičkim pločicama. rat se vodi između funkcionalnosti i estetike. da li je moguće da se ova dva spoje? Po meni, i jeste i nije.
Ukoliko govorimo o prostoru koji se nalazi pod nekom vrstom pokrivača – metalna ili drvena konstrukcija sa tegolom kao krovnom zaštitom na primer, onda uspevamo spojiti lepo i korisno. takav deo se uglavnom koristi za obedovanje napolju (u restoranima) ili dnevni odmor (u rezidencijama). U oba slučaja, a verujem da ćete se složiti sa mnom, daleko je lepše da pod u tom delu bude pokriven keramikom nego betonom a daleko funkcionalnije da tu bude keramika nego drvo.
Drvo napolju, i pored veoma dobrih premaza koji se koriste u industriji danas, shodno svojim katakteristikama, pod uticajem sunca, kiše ili jednostavnim pranjem i hemikalijama koje se tada koriste vremenom gubi na svojstvima. Da ne pominjem mogućnost žižka. Kod keramike se ne srećemo sa takvim problemima. Lepša je od betona i dugotrajnija od drveta
Sa druge strane, ukoliko uzimamo u obzir postavljanje keramike na prilaze poput staza ili ulaznog stepeništa, dolazimo u dilemu funkcionalnosti.
Sigurno je da će takav prilaz, ili staza, izgledati daleko bolje nego običan beton ali je pitanje koliko će biti funkcionalan. Recimo da padne kiša i vi treba da „otrčite“ do kola po neki zaboravljeni predmet. Bez obzira na to koji faktor protivkliznosti postavljena keramika nosi, jednostavno ne može da se poredi sa trenjem koje vaša obuća ima u dodiru sa betonom.
Isto važi i za slučaj parking mesta i odnosa trenja guma/beton-guma/glazura.
Ne verujem da će doći do pucanja pod statičkim pritiskom. ukoliko je keramika pravilno postavljena i nema vazdušnih džepova izmedju nje i košuljice, slobodno možete parkirati auto na nju. Taj deo je godinama testiran postavljanjem keramike na pod u garažama (privatnim uglavnom).
Čišćenje snega sa nenatkrivenih frekventnih površina na kojima je postavljena keramika bi predstavljalo potencijalni problem. Glazura keramičke pločice može izdržati grebanje metalnim predmetima ali će je repetativni udarci metalnom lopatom prilikom čišćenja snega ili razbijanja poledice zasigurno oštetiti.
Efekat posipanja soli pri pokušaju razbijanja leda ili sprečavanja formiranja poledice će, sa druge strane, sigurno imati daleko slabije erozivno dejstvo na keramiku nego na beton.
Nadam se da sam u ovom tekstu uspeo da vam na jednostavan i plastičan način, bez previše stručnih pojmova dočaram prednosti i mane primene keramičkih pločica u spoljnom oblaganju. Mnoge dodatne tipove primene nismo stigli obraditi u ovom tekstu, ali je bitno da se u najkomercijalnijim primenama možete snaći i napraviti kvalitetan sumarum „za“ i „protiv“ pre ulaska u samu, ne tako jeftinu, investiciju.
Autor teksta: Mihailo Popov
