Priprema, pozor, POD!
Nema sumnje da postavljanje poda spada u najvažnije radove koji prethode nabavci nameštaja i opremanju prostora. To je trenutak kada je u objektu već završena faza grubih zidarija i kada treba pristupiti nešto finijim „operacijama“, poput bojenja zidova i montiranja rasvete. No, da bi se uopšte moglo krenuti sa oblaganjem podova bilo u stambenim, bilo u poslovnim prostorijama, neophodno je da prethodno bude odrađena odgovarajuća podloga. Podloga za pod razlikuje se od obloge do obloge, a uslovljena je prirodom i sastavom oblažućeg materijala, kao i njegovim „reagovanjem“ na uslove sredine u kojoj se postavlja.
Parket
Parket je jedna od nekolicine obloga koje se postavljaju na cementnu košuljicu, ali na primeru ovog drvenog poda dobro se može prikazati važnost uslova sredine za očuvanje njegovog kvaliteta, neometano korišćenje i dug vek. Jedan od osnovnih preduslova za uspešno postavljanje parketa je ravna i čvrsta podloga. Taj preduslov biće lakše ispuniti ako se postavlja u novom objektu, pogotovo ako je košuljica rađena mašinski, jer su samim tim veće šanse da je masa estriha homogena i da je dobro uglačana. To naravno ne znači da na staroj i oštećenoj košuljici nije moguće postavljanje parketa, samo u tom slučaju lepljenju parketa prethodi konzerviranje pukotina i nivelacija.
Pukotine se saniraju popunjavanjem i premazivajem prajmerom, a nivelacija se vrši pomoću propisane samonivelišuće mase (za ravnanje do 1cm ili do 3cm, koje se postiže u jednom nanosu). Vrlo je važno obratiti pažnju na reč „propisana“, posebno ako sami postavljate parket u svom domu.
Neretko se dešava da ljudi posežu za samonivelatorom za keramiku jer je skoro upola jeftiniji, ne razmišljajući o tome da li će isti odgovarati za parket. Tačan odgovor je ne – masa za keramiku je manje tvrdoće i žilavosti, a uz to ne trpi silu zatezanja iz drveta, pa će podloga vremenom nesumnjivo početi da se kruni, a parket da se ugiba i škripi. Još je gore košuljicu nivelisati lepkom za keramiku ili čak lepkom za parket, jer ćete tako samo napraviti veću štetu od početne.
Parket inače svakako spada u malo skuplje podne obloge, koje je i nakon postavljanja neophodno održavati i negovati, ali baš zato je važno slediti preporuke proizvođača propratnih komponenti jer ostvarena ušteda neće biti ništa prema dodatnim troškovima za popravljanje novonastalih grešaka prilikom pripreme. Kada se završi sa sanacijom košuljicu treba dobro usisati od prašine, a onda pristupiti lepljenju parketa. Pored toga što mora da bude ravna i čvrsta, podloga za parket mora da bude i suva.
Standardna debljina košuljice ne bi trebalo da bude tanja od 3,5cm-4cm da ne bi došlo do pucanja i dozvoljene vlažnosti maksimalno 3% (mada je prema nekim preporukama poželjno da ne prelazi 2,5%), a vlaga u prostoru se obavezno mora izmeriti vlagometrom pre postavljanja parketa. Procenjeno je da se podloga ovakvih parametara prirodnim putem suši u proseku 5-6 nedelja, zavisno od spoljašnje i unutrašnje temperature, vlažnosti vazduha i provetrenosti prostora. U svakom slučaju, imperativno je sačekati sušenje košuljice jer vlažna ili nedovoljno suva podloga u praksi garantovano dovodi do podizanja parketa. Parket se može postavljati i na staru podnu oblogu (pločice ili stari parket), ukoliko je dobro fiksirana i prijanja za prvobitnu podlogu.
Ako je reč o starom parketu, potrebno je samo sa njega temeljno sastrugati lak i dobro ga očistiti. Ukoliko se parket polaže preko podnog grejanja pravilo je da se grejanje pusti da radi mesec dana, a nakon toga isključi i pod pusti da se ohladi kako toplota ne bi ometala vezivanje lepka. Za prostorije sa podnim grejanjem preporučuje se parket debljine do 14mm, jer će deblji teže propuštati toplotu i delovaće kao izolator.
Keramičke pločice
Keramičke pločice važe za oblogu koja nudi najbolji odnos cene i kvaliteta, a istovremeno beskrajno mnogo dekorativnih mogućnosti. Keramiku uvek valja uzeti u obzir, bilo da se radi o prostorijama u kojima se aktivno upotrebljava voda (kuhinja i kupatilo) ili drugim delovima objekta (dnevni boravak, hodnici i slično). Pločice generalno nisu zahtevne po pitanju podloge i mogu se lepiti preko mnogih materijala ukoliko se odradi adekvatna priprema. Postoje dva osnovna načina lepljenja – na malter i na lepak.
Pločice su pre tri-četiri decenije bile mnogo manjih dimenzija i u skladu sa tadašnjim stilom gradnje postavljane su na omalterisan pod, a manja dodatna količina maltera koja se nanosila na sredinu pločice igrala je ulogu lepka. Sa povećavanjem dimenzija pločica ta metoda je gotovo potpuno zastarela, te se danas skoro 95% pločica postavlja pomoću lepka za keramiku. Kada se rade „na lepak“, pločice nikako ne mogu da idu na pod koji je samo izbetoniran. Njihova osnovna podloga je takođe cementna košuljica, po mogućstvu što ravnija, kompaktna i čista. Razlog za to je što su svi lepkovi na tržištu predviđeni za nanošenje u tankom sloju, manje od 1cm (idealno između 2mm i 4mm).
Bez obzira na klasu kvaliteta i cenu, neretko se dešava da se pločice međusobno pomalo razlikuju po debljini ili pravilnosti ivica. Sloj lepka do 1cm će biti dovoljan da se variranjem količine nanosa usput koriguju te sitne razlike, u suprotnom deblji sloj bi izazvao blago pomeranje i vremenom njihovo odvajanje od poda. Ukoliko postoje veće dimenzione i nagibne nepravilnosti poda na koji treba da se lepe pločice ili se radi o starom ruiniranom podu, kao i kod parketa obavezna je reparacija eventualnih pukotina, a zatim nivelacija masom za keramiku. Alternativa nivelisanju je metoda postavljanja na takozvano cementno mleko, odnosno mešavinu peska i cementa u razmeri 3:1 (za pod ide pesak frakcije 1) sa dodatkom vode. Treba reći da rad sa cementnim mlekom ima bitne prednosti, ali i određena ograničenja, a da se za ovu metodu po nekom nepisanom pravilu odlučuju samo dobri i iskusni majstori.
Cementno mleko je dobro rešenje kada pomoću pločica želimo da osvežimo i dekorišemo pod u već postojećem objektu, a nema dovoljno sredstava za izradu košuljice ili je, svojevremeno, loše urađena, sa velikim odstupanjima od pravog ugla. Ne zahteva ravnu podlogu, a isto tako bez problema može da ide na običan beton, preporučeno u sloju od 3-4cm i pomoću njega se daju korigovati bukvalno sve krive ivice, udubljenja i izbočine, tako da se maksimalno popravi vizuelni utisak poda. Po potrebi može ići i deblji sloj (ali nikako ne bi smeo da bude tanji), a smesa se mora upotrebiti u roku od par sati od trenutka spravljanja. Redak nedostatak cementnog mleka je što se njime mogu lepiti samo keramičke pločice i to dimenzija do 25x40cm.
Zahvaljujući razvoju industrije vezujućih smesa i materijala danas je moguće i postavljanje pločica na pločice. Mnogi se za ovaj način odlučuju zbog isplativosti i uštede na iznošenju šuta, jer se pločice pomoću lepka za neupijajuće površine bez pravljenja podloge jednostavno postavljaju preko starih. Pre početka radova obavezno je samo testiranje fiksiranosti stare keramike kuckanjem gumenim čekićem po sredini svake pločice. Ako se blago pomeraju ili zvuče šuplje, to znači da ima šanse da otpadnu i stoga lepljenje pločica na pločice ipak neće biti moguće.
PVC podovi
Sintetičke obloge kakvi su PVC podovi važe za jedne od zahtevnijih kada govorimo o predpripremi. Za njihovo postavljanje neophodna je savršeno ravna podloga za koju će čvrsto prianjati, u suprotnom pojava vazduha između podložnog i završnog sloja izaziva prvo odvajanje i oštećenje ivica, a onda i odlepljivanje čitavog parčeta homogenog ili ploče heterogenog PVC-a. PVC pod se takođe polaže na estrih, ali estrih koji se prvo dobro izbrusi i usisa od prašine, pa odradi hidroizolacija, ali za slučaj da podloga i dalje nije ravna nanosi se prajmer, a zatim i odgovarajuću samonivelirajuću masu, koja se po sušenju takođe fino brusi.
Interesantno je da industrijski podovi, u skladu sa oblašću u kojoj se pretežno primenjuju, imaju tu praktičnu dimenziju i kada se radi o postavljanju. Epoksidi i poliuretani izlivaju se na beton, a jedini zahtev je da podloga bude ravna i čista. Kod starog oštećenog betona prethodno treba izvršiti reparaciju kao u slučaju parketa i pločica, a zatim po potrebi i nivelaciju. Akrilati kao treća vrsta industrijskog poda na bazi smole nanose se ili na tačno određenu čvrstu podlogu preporučenu od strane proizvođača obloge ili opcionalno na beton koji mora biti kvaliteta i tvrdoće najmanje B25, na temperaturi ne nižoj od 5oC, u uslovima bez promaje, odnosno u zatvorenom i zaptivenom prostoru.
Postavljanje ili zamena bilo koje podne obloge zahteva određeno promišljanje i planiranje pre početka radova. Sve to unekoliko se usložnjava ako se u objekat želi uvesti podno grejanje. Ovaj sistem je moguće uvesti i naknadno, ali zbog redosleda postupaka prilikom pravljenja podloge i postavljanja grejnih cevi daleko je bolje kad se predvidi od starta. Podno grejanje polaže se na betonsku ploču preko koje ide termoizolacioni sloj od stirodura ili ređe stiropora (tj. EPS-ekspandiranog polistirena, kako se stručno označava stiropor), preko njega aluminijumska folija, i zatim sistem cevi na koji se direktno nanosi masa za izradu cementne košuljice kao osnova za završnu podnu oblogu.
U beton kao podlogu za podno grejanje trebalo bi dodati plastifikator kao aditiv koji će smanjiti broj formiranih mehurića vazduha, čime će se dobiti kompaktnija masa koja će se kasnije tokom upotrebe ravnomernije zagrevati. U slučaju kada se ugrađuje na spratu privatne kuće, a sistem se želi iskoristiti za dogrevanje prizemlja, termoizolacioni sloj se ne postavlja. Po starijoj metodi preko aluminijumske folije ide tanka mrežasta armatura na kojoj će ležati grejni sistem, cevi pričvršćenih za mrežu plastičnim poveskama. Savremeniji sistem, koji je bezbedniji i ujedno olakšava postavljanje košuljice (jer po njemu može da se hoda sa manje bojazni od oštećenja cevi), sastoji se iz gotovih rebrastih izolacionih ploča od stiropora sa profilima za polaganje cevi, koje su sa gornje strane vakuumski plastificirane polietilenskom folijom.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
