Prve fabrike za masovnu proizvodnju keramičkih pločica na našim prostorima datiraju oko 1970. godine. U to vreme procvata radničke klase i masovne gradnje, činilo se potpuno logičnim pokrenuti svoju proizvodnju umesto uvoziti tudje proizvode na tržište koje je nekada brojalo 22 miliona potencijalnih kupaca. Shodno tome je i tadašnje zidanje bilo tipsko pa se nije mnogo pridavalo značaju ekstravagancije i virtuoznosti u načinu proizvodnje.
Nedavno je kružila priča jedne starije gospođe koja se prisećala kada se u tada tek ozidanu zgradu useljavala sa porodicom. Preko 90% stanara nove zgrade su bili kolege i zaposleni iz iste fabrike. Sličnost u opremanju stanova nameštajem je išla do te mere da je svaki treći stan imao istovetnu kuhinju i nameštaj u dnevnoj sobi. Čak je tu bila i anegdota kako je komšija sa sprata iznad, jednom doduše prilično pripit, ušao u njihov stan i izuo se dozivajući svoju ženu. Kažu, od tada su počeli da zaključavaju ulazna vrata, negde osamdesetih godina prošlog veka.
Sada, kad smo shvatili tu paralelu opremanjem stana istovetnim nameštajem u doba komunizma, da li bi nam mogla biti dočarana potpuna nebitnost boje, promera i vrste izrade keramičkih pločica u to vreme? Na stranu samih mogućnosti mašina i tehnologije u to vreme, tržište je bilo veliko, gladno u kom je vladalo jednoumlje – samo da bude domaće.
Samo objekti od velike lokalne ili državne važnosti su se izdvajali svojom arhitekturom i materijalima koji su u njih ugradjivani. Neki od njih i dan danas stoje kao primer vrhunske arhitekture i istinskog majstorstva u izvodjenju radova. Za razliku od njih, rezidencijalni objekti tog vremena su bili blede kopije plavih košulja koje su označavale pripadnost radničkoj klasi. Svi za jednog i jedan za sve.
Prema tome, ni ne čudi da u to vreme, i pored postojanja više od jedne domaće fabrike nije bilo mogućnosti niti bojazni za međusobnom konkurencijom. Kako?
Krajnje lako i jednostavno. Kao u reklami. Podela je bila jednostavna. Ako ste hteli podne pločice za spoljno oblaganje kupovali ste proizvode jedne fabrike jer ih nijedna druga nije proizvodila. Za opremanje kupatila bili ste usmereni na drugu fabriku jer niko drugi nije proizvodio zidne pločice ili celokupan kupatilski program. Ili su jednostavno bili isuviše daleko i držani pod režimskim uticajem što se tiče kapaciteta proizvodnje da se nisu usudjivali plasirati svoju robu na druga tržišta u okviru bivše nam države.
To bi onda značilo da neće imati dovoljno proizvoda da podmire potrebe postojećih kupaca iz svoje neposredne okoline koji bi se onda morali obratiti nekom drugom dobavljaču.
Zamislite desetoboj u kojem privilegiju nastupa ima samo 10 takmičara i gde se svaki od njih u prećutnom dogovoru sa ostalima usmerio na jednu disciplinu. Svi su pobednici, zar ne?
Pa baš i ne. Jer pobednički pijedestal ima samo 3 polja. A nakon prvog, druga dva retko kada ko pamti. To se desilo i sa našim takmičarima. Nakon utopije, i kriznih godina, mnogi od njih su nespremno, kao stado ovaca lansirani u doba gde vukovi jedu vukove.
Nakon godina pravljenja jednostavnih mahom jednobojnih keramičkih pločica u promerima 10x10cm, 10x20cm i 20x20cm došli su u susret sa uvoznim proizvodima gde je promer 30x30cm bio minumum standarda a dizajn godinama daleko od domaćih proizvoda. Ne tako davno se u jednoj od fabrika na dnevni red iznela tačka da se svi proizvodi u veličini 30x30cm izbace iz proizvodnje na taj način što će zadržati isti dizajn ali u promeru biti zamenjeni kalupom od 33x33cm. Iskusni su tvrdili da to ne valja, da je arhitektura takva kakva jeste, da se najbolje prodaju proizvodi upravo u tom promeru jer su stanovi mali… Baš kao da se nikada više ništa neće novo ozidati, večito zarobljeni u statusu kvo svog postojanja. Novine se skoro uvek dobro prihvataju, još ako su praćene finom krilaticom “više za iste novce“ sreći kraja nema.
Jako teško je bilo “starim prekaljenim magovima“ proizvodnje da izađu iz svoje komfort zone i pred zalaskom karijere učine iskorak ka nečem novom. Jer bi to značilo mogućnost greške, ne jedne, nego mnogo grešaka, a onda bi se i sama ekspertiza stručnjaka dovela u pitanje. Najverovatnije će to dočekati i nas jednog dana, ali ćemo čeličeni konstantnim čestim promenama i brzim tempom koji nam svakodnevnica diktira ili daleko mekše podneti te udarce ili nećemo ni biti tu da ih dočekamo.
Sa druge strane, pored samog ljudstva, tu je i pitanje investicije u potrebnu opremu da bi se unapredila proizvodnja. Konstantne investicije i ulaganja u opremu, nove tehnologije, održavanje postojeće opreme i edukaciju radne snage su nešto što prati svakog respektabilnog proizvođača. Neverovatno je za poverovati koliko je novca, ulaganja, planiranja, truda i rada potrebno da se stvori nešto trodimenzionalno što pored toga što je tako dugovečno, na oko lepo, na dodir interesatno, budi u vama nostalgiju za nekim prirodnim elementom ili neki poseban osećaj lepote a pritom vas štiti, daje posebnu notu vašem domu u smislu dizajna i to sve dok zadovoljava tehničke karakteristike koje su propisane standardima.
Domaći proizvođači koji su se brzo osvestili i finansijski osnažili toliko da investiraju u obnavljanje proizvodnih pogona i unapredjivanje palete proizvoda su upravo oni koji sada, slobodno rečeno, gospodare domaćim tržištem. Uz bolju logistiku i lakši pristup kupcu, sa proizvodima koji pariraju svetskim trendovima nema razloga da ne bude tako.
U ranijim tekstovima smo pominjali bitnosti napretka i razvijanja novih proizvoda na godišnjem nivou. Ne ranije, ne kasnije. Jedna godina je ciklus kada bi trebalo izbaciti novi proizvod. Period kraći od toga je logistička noćna mora, kako za sam proizvodni proces tako i za komercijalni sektor, dok period duži od tog vodi u stagnaciju.
Kako je princip dizajna keramike u najvećem procentu taj da podražava prirodne elemente poput kamena ili drveta, pored same tehnike izrade što verodostojnije glazure bilo je potrebno prilagoditi i same dimenzije keramičkih pločica tim potrebama. Opet ćemo za primer uzeti veoma popularnu imitaciju drveta – najverovatnije ne bi doživelo ni približno toliku popularnost da je dostupno isključivo u kvadratnom obliku. Ali kada naiđete na keramičku pločicu koja ima promer jako sličan komadu brodskog poda ili ekskluzivnog komada drveta u promeru kao što je 14x83cm, 15x90cm ili 20x100cm, ne možete a da ne zastanete pored nje. Upravo iz tog razloga se diktiraju i zahtevaju proizvodi u većim promerima. Kako bi podražavanje prirodnih elemenata bilo što verodostojnije. Tako se od gore pomenutih promera stiglo do toga da su danas najbolje prodavani proizvodi u promerima 30x60cm i 60x60cm.
Logistika pakovanja i transporta ovih promera je daleko bolja nego manjih promera i jeftinija za distributera kada se preračuna u jedinici troška po m². Isto tako, samim keramičarima koji ugrađuju ove proizvode daleko je lakše da isprave mane loše podloge sa keramičkom pločicom koja ima veću sopstvenu površinu, dok samo postavljanje ide daleko brže. Tako da se po pitanju produktivnosti na gradilištu ovim proizvodima dobija mnogo i podiže normativ po uposlenom keramičaru.
Keramičke pločice u promerima 30x60cm i 60x60cm su veoma brzo našle svoje komercijalno prihvatljivo mesto kod svih uposlenih u ovom lancu. Proizvođačima se jako svidela raznolikost dizajna koju je moguće primeniti na ovom promeru, od osnovnih jednobojnih preko minimalnistički nastrojenih podražavanja betona, kamena, mermera i drugih prirodnih elemenata do ekstremno komplikovanih digitalnih printova koje bi bilo jako komplikovano primeniti na pločice manjeg formata.
Distributeri su smanjili lager zaliha i koncentrisali se na proizvode u ovim veličinama tako štedeći na finansijama, keramičari su mogli daleko više “kvadrata” da postave u okviru jednog radnog dana i obezbede sebi veću zaradu.
Naravno, ovo ne znači da se sva priča oko promera keramičkih pločica svodi na ovih par dimenzija. Kako tehnologija napreduje tako napreduju i mogućnosti. U svetskim metropolama primat lagano preuzimaju keramičke pločice u formatima 45x90cm, 90x90cm i 40x120cm sa sečenim ivicama tako da se prilikom polaganja maltene ni ne vidi spoj među njima. Primena novih tehnologija na ovu oblast je jako primetna, posebno u toku poslednje decenije.
Brzina plasiranja novih proizvoda na svetskom tržištu, u novim veličinama, sa novim vrstama i primenama dizajna je tako primetna da ponekad podseća na tržište mobilnih telefona.
Ekstremi su prisutni i ovde i nisu namenjeni za svačiji džep. Proizvodi u promerima 1mx3m ili 3mx3m su namenjeni za određene referentne objekte i više su stvar marketinga i pokazivanja tehničkih mogućnosti određenog proizvođača nego stvar svakodnevnice.
Okrenimo se ipak ka tom momentu da su keramičke pločice pre svega gradjevinski materijal. Prema tome, linearno je povezana sa građevinskim trendovima, tj, arhitektonskim rešenjima životnog prostora današnjice i svega što isti nosi. Životne navike su se daleko odmakle od onih koje su bile podrazumevane pre 30 godina. Nivo individualizma koji se nekada osuđivao, se danas glorifikuje. Svi pokušavaju biti unikatni i po nečemu drugačiji.
Zato sada nema više “ravnopravne“ podele u udelu tržišta i ograničavanja po proizvodnoj paleti, već se svaka fabrika bori za svaki segment u kom može napraviti prodaju. Krajnji benefit ovoga oseća upravo prosečan potrošač.
Autor teksta: Mihailo Popov
