Prirodni materijali najčešće predstavljaju čovekov prvi izbor kada nešto treba sagraditi i opremiti. Razlozi za to leže u ljudskoj suštini – iz prirode smo ponikli, njoj se stalno i vraćamo. Međutim, to nije uvek moguće, a nekada i nije najbolje rešenje. Prirodni resursi su ograničeni, kao i stepen njihove eksploatacije, i zato se ponekad moramo okrenuti alternativama.
PVC je materijal sa kojim se susrećemo na svakom koraku. Toliko je zastupljen svuda, da svaka priča o njegovoj superiornoj praktičnosti postaje gotovo suvišna. Toga ni upola nisu bili svesni njegovi tvorci kada su došli do formule polivinil hlorida, organskog polimera koji će svetu doneti revolucionarne promene.
Danas se od njega pravi sve što um može da zamisli, pa je, logično, postao jedan od glavnih saveznika i u industriji podova.
Promena konfiguracije
Vinil pod je vrsta podne obloge koja se sastoji od PVC-a i dodataka, takozvanih punilaca. Javlja se u dva oblika, kao homogeni i heterogeni vinil, koji se međusobno razlikuju po debljini, strukturi, a delimično i po polju primene.
Homogeni je tanak i kod njega je pomenuta mešavina PVC-a i punilaca jednoobrazna masa, tako da je habajući sloj ujedno i jedini, a izrađuje se u rolnama ili tankim pločicama dimenzija do 305 x 305mm. Koristi se pretežno za javne ustanove poput škola, dečijih vrtića, bolnica, biblioteka, pa i na mestima kao što su supermarketi i magacinski prostor.
Možda Vas zanima:
Zahvaljujući praktičnosti, lakoći održavanja, ali i povoljnoj ceni ima veoma široku primenu, uprkos skromnim estetskim dometima, jer objekti javne namene iziskuju pomalo sterilan izgled što se tiče boja i dezena, tako da je ovde izgled podređen funkcionalnosti.
Iskustvo kroz upotrebu će, međutim, ukazati na neke nedostatke ove podloge, i to upravo funkcionalne i praktične prirode. Homogeni vinil pod je zahtevan jedino kada je reč o postavljanju, jer iziskuje izrazito ravnu podlogu.
To se naročito odnosi na onaj u rolnama zato što se prilikom krojenja materijala dobija parčad velike površine (rolne su širine 2m, 3m ili 4m) koju treba dobro zalepiti i kasnije utisnuti u pod gumenim valjkom tako da stvori vakuum sa podlogom, pa ako se desi da je na podu ostala poneka, ma koliko mala izbočina, obloga će posle nekog vremena na tim mestima početi da „diše“ i na kraju će se podići.
Da se ne bi dešavale ovakve amaterske greške neophodno je izbrusiti cementnu košuljicu i dobro usisati svu prašinu, odraditi hidroizolaciju, pa ako pod i dalje nije ravan naneti prajmer,a onda i odgovarajuću samonivelirajuću masu, koja se po sušenju takođe fino brusi.
Još jedna manjkavost, koja karakteriše vinil pločice, jeste da su zbog frekventne i intenzivne upotrebe (budući da se radi o objektima kroz koje svakodnevno prođe mnogo ljudi) tamo gde nije dobro odrađeno varenje spojeva počele da im se odvajaju ivice, što je dovelo do krzanja i oštećenja pločica, koje je, ruku na srce, lako zameniti pojedinačno, ali ne treba naročito naglašavati da je obloga kojoj svako malo treba reparacija nesvrsishodna obloga.
Pobrojani nedostaci otklonjeni su unošenjem određenih strukturnih izmena, a ishod je bio nastanak heterogenog PVC poda. On nam dolazi u pločama ili daskama, znatno je deblji, što doprinosi njegovoj otpornosti, i ima pet slojeva koji se jasno mogu uočiti na poprečnom preseku: donju PVC podlogu, sloj staklene vune za termoizolaciju, središnji PVC uložak koji sprečava dilataciju i doprinosi apsorpciji buke, dekorativni štampani sloj vinila u određenoj boji i dezenu, i na kraju transparentni habajući sloj sa UV zaštitnim filmom. Može se postavljati na klasičan način, nanošenjem adheziva na celu površinu ploče ili daske, alternativno lepljenjem pomoću samolepljivih traka.
Autor teksta: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
