Skejtbording je sportska aktivnost sve popularnija poslednjih godina. Skejtbording je zapravo vožnja skejtborda – daske sa točkićima – i izvođenje trikova i vratolomija sa istim. O popularnosti ovog sporta to jest rekreativne aktivnosti govori i sve češća izgradnja skejt parkova – svojevrsnih igrališta za vožnju skejtborda – potpisanih od strane prominentnih arhitekata.
Surfovanje na točkićima
Na skejtbording kao aktivnost uticali su i tokom vremena oblikovali sami vozači – skejtborderi širom sveta. Prema podacima iz 2002. godine na svetu oko 18,5 miliona ljudi vozi skejtbord. Od toga 85% su mladi od 12 do 18 godina a 74% su dečaci.
Pretpostavlja se da je ideja o skejtbordingu javila 40tih godina prošlog veka, i to u Kaliforniji. Surferi su želeli da surfuju i u sezoni kada nije bilo talasa, tako da su na dno drvenih kutija ili ploča montirali točkiće od rolšua. Vremenom kutije i ploče pretvorile su se u daske napravljene od slepljenih slojeva drveta koje su vremenom evoulirale, tako da danas imamo daske za skejtbord različitih oblika i od različitih materijala kako bi bile prilagođene posebnim potrebama svojih korisnika.
Prvi skejt park sagrađen je takođe u Kaliforniji i to davne 1976 – te godine. To je bio period izuzetne popularnosti skejtborda i skejtbordinga. U mestima gde klima nije bila tako blaga i prijateljska gradili su se pokriveni skejt parkovi. Oni su najčešće građeni od metala i drveta. Krajem 70tih godina prošlog veka, popularnost skejtbordinga počinje polako da bledi, i ovi prvi skejt parkovi širom SAD-a počinju da se zatvaraju. U Zapadnoj Evropi, Australiji in a Novom Zelandu, prvi skejt parkovi se ne grade u ovako velikom broju, i ne zamiru brzo.
Moderan dizajn skejt parkova, zasnovan na principu dizajniraj/sagradi, podrazumeva stvaranje prostora u kojem su prepreke i staze kontinualne i na izvestan način harmonične i omogućavaju nesmetanu, kontinualnu vožnju kroz prostor. Skejtborderi mogu bez prestanka da se voze ovakvim trasama birajući različite prepreke i puteve.
Skejtborderi koji su vozili skejt na ulici su doprineli tome da se linija između skejtbordinga i uličnih sportova (kao što je, na primer, parkour) zamagli. Mnoge površine u gradu skejtborderi koriste za svoje vratolomije. Najčešće su to stepenice (u Novom Sadu, stepenište Srpskog Narodnog Pozorišta bilo je vrlo popularno među vozačima skejtborda), zidovi, parkinzi, kolski prilazi i slične prepreke.
Neretko, skejtborderi svojom vožnjom oštećuju površine po kojima se kreću, pa se gradovi odlučuju za izgradnju specijalizovanog prostora koje bi ove grupe koristile umesto javnih površina. Međutim, uključivanje skejt parkova u gradsko tkivo može dovesti do veoma zanimljivih rezultata. Poslednjih godina pojavio se pokret koji pokušava da gradsku umetnost i skulpturu učini pristupnim za korišćenje skejtborderima.
Za razliku od organizovanih sportova kao što su košarka ili fudbal, skejtbording nema određenu veličinu i oblik igrališta, niti striktna pravila kojih je neophodno prodržavati se. Samim tim, dizajn skejt parkova se ne drži utvrđenog obrasca. Međutim, postoje tri oblika koji se u dizajnu skejt parkova ponavljaju: bazen, skejt ulica i “skate flow” oblik.
Bazen ima oblik činije ili vangle, sa zaobljenim “zidovima” i “podom”. Kod ovog tipa skejt parka, vozači mogu u kontinuitetu da se voze bez stalnog potiskivanja podloge da bi se kretali. Za vožnju se koriste zidovi bazena i vozači se kreću usled sile inercije.
Skejt ulice su omiljen oblik parkova kod mnogih skejtera. U ovakvim skejt parkovima prepreke su napravljene tako da imitiraju prirodne prepreke na koje bi se naišlo na ulicama: stepeništa, rampe, klupe, žardinjere, rukohvate. Kod ovakvih parkova, skejteri voze prirodno, bez korišćenja sile inercije – odgurujući se nogom o podlogu.
Takozvani “Skate flow” oblik parkova je kombinacija prethodna dva oblika. U ovakvim skejt parkovima, pogotovo ako su dobro dizajnirani i izvedeni, skejteri koriste silu inercije koju dobijaju vozeći se po zaobljenim zidovima i rampama da bi savladavali prepreke poput stepeništa i rukohvata, različitih elemenata koje nalazimo u gradu.
Skejt parkovi mogu biti privatni ili javni. Privatni skejt parkovi su uglavnom zatvoreni, uglavnom smešteni u preuređene prostore nekadašnjih skladišta i uopšteno prostore sa visokim tavanicama, pošto priroda skejtbordinga to zahteva.
Kada govorimo o konstrukciji samih skejtparkova, možemo ih podeliti na dve grupe. U prvu grupu spadaju parkovi od prefabrikovanih elemenata. Ovi montažni skejt parkovi mogu biti napravljeni od drveta, plastike, metala ili betonskih elemenata. Većina montažnih skejt parkova dizajnirana je, napravljena i predstavljena kao ekonomična alternativa betonskih skejt parkova. U drugu grupu skejt parkova spadaju betonski skejt parkovi.
Ovi parkovi su specijalno dizajnirani i izgrađeni, i u realnosti često ne može da se povuče linija koji od ova dva tipa skejt parkova je ekonomičniji, pošto betonski skejt parkovi, iako možda veća investicija u početku, zahtevaju manje održavanja i naknadnog ulaganja od montažnih parkova. Najpoznatiji skejt parkovi nalaze se u Luisvilu (SAD), Sao Bernardu (Brazil), Minhenu (Nemačka), Marseju (Francuska), Šangaju (Kina) i Tokiju (Japan).
Skejtbording je relativno nova disciplina. Iako se smatra ekstremnim sportom i može da izgleda destruktivno za posmatrače, skejtbording je veoma popularan oblik rekreacije, pogotovo u gradskim sredinama.
Autor teksta: Irma Talović, d.i.a.
