Ako su ranije i bila, sportska takmičenja odavno su prestala da budu puka zabava i razonoda. Otkada su se pojavili prvi profesionalci, bavljenje sportom postepeno se pretvaralo u pravo životno zanimanje, a sve manje je posmatrano kao nešto uzgredno čime se bavite dok ne upišete studije ili se zaposlite. Ovakva promena perspektive transformisala je i suštinu međunarodnih turnira, liga i kupova, kontinentalnih i svetskih prvenstava, te olimpijskih igara, koji postaju u punom smislu te reči događaji od nacionalnog značaja, ne samo zbog emocija koje se unose u navijanje, već i zbog njihove organizacije.
Dobijanje domaćinstva velikog internacionalnog takmičenja je nešto za šta se grčevito bore mnogi svetski gradovi, jer bez obzira što predstavlja ogroman finansijski zalogaj, a sredstva koja obezbeđuje nadležna federacija ili Olimpijski komitet nikako ne mogu da pokriju sve troškove, dolaskom desetina hiljada gledalaca mnogo novca se slije u kasu turističkih i ugostiteljskih radnika. Veliku zaradu donosi i prodaja prava na televizijski prenos i reklame koje su njegov neodvojiv deo.
Za jedan događaj ovakvog kalibra moraju se obezbediti optimalni uslovi, a to se najpre odnosi na kvalitet sportskih rekvizita i prateće infrastrukture, sa akcentom na podlogu koja je poprište nadmetanja. To znači da domaćin svoju ulogu mora odigrati besprekorno, jer su u tom trenutku oči celog sveta uprte u zemlju organizatora i svaki detalj može biti predmet kritike. To su naročito na svojoj koži osetili Portugal i Južnoafrička republika za vreme Evropskog prvenstva u fudbalu 2004. i Svetskog prvenstva u fudbalu 2010., kada su se suočili sa zamerkama igrača u vezi sa loptom, koje su brže-bolje osvanule u svim novinskim i televizijskim izveštajima. Obe zvanične lopte za ova prvenstva, Roteiro 2004. i Džabulani 2010. konstruisao je Adidas, a prigovori su se odnosili na njihov oblik koji je, prema tvrdnjama, bio skoro elipsoidan, suviše malu masu koja dovodi u pitanje kontrolu i manipulisanje i neuobičajen način i smer rotacije prilikom šuta kao posledicu prva dva faktora.
Primeri loše prakse pokazuju da se čak i najboljima mogu desiti kiksevi, ali polazna tačka svega je jedna nepobitna činjenica: da biste se uopšte našli u situaciji da vaš proizvod bude predmet procene, to znači da ste prethodno morali da skrenete pažnju na sebe kvalitetom, da kao takvi postanete prepoznatljivi na tržištu i da steknete dokument koji će to činjenično stanje potkrepiti. Na sportskim borilištima međunarodnog ranga moraju se koristiti propisani rekviziti i podloge, koji imaju sertifikat referentne svetske federacije kao dokaz adekvatnosti i vrhunskog kvaliteta.
Izdavanju sertifikata predhodi izrada pravilnika sa standardima, u kome je jasno navedeno koja vrsta materijala se može koristiti kao podloga za dati sport, a sertifikat je potvrda da je iz propisane grupe materijala konkretan brend zadovoljio stepenom kvaliteta. Kod pojedinih sportova se upravo na osnovu standarda može napraviti razlika između amaterskih i profesionalnih podloga, koja ujedno utiče i na odabir mesta održavanja velikih takmičenja.
Dobar primer je košarka, a ona se može igrati i na betonu u školskim dvorištima, na PVC podu, na podlozi od gumenog granulata i na parketu. Međutim, Svetska košarkaška federacija (FIBA) propisala je parket kao isključivu podlogu na kojoj se igraju mečevi evropskog i svih ostalih kontinentalnih prvenstava, svetskih prvenstava i olimpijskih igara, kao i takmičenja poput evropskog klupskog šampionata (Evroliga). Na spisku sertifikovanih proizvođača parketa nalazi se svega 14 kompanija, od čega je šest iz SAD, po dve iz Kine i Italije, a Danska, Francuska, Norveška i Nemačka imaju po jednog predstavnika.
Treba reći i to da se košarka 21. veka ne igra na klasičnom parketu, već na specijalnom fiksnom ili plivajućem podu (mada je plivajući preporučljiviji jer se bolje prilagođava promeni temperature i vlažnosti vazduha prostora bez bojazni od deformacija), koji se instalira na cementnu košuljicu ili alternativno betonsku bazu poravnatu samonivelatorom. Ova podloga karakteristična je po dve komponente – gumenim ulošcima koji se postavljaju na beton za poboljšanje sveukupne elastičnosti, i „slepom podu“. Slepi pod je središnji sloj koji trpi opterećenje, sačinjen od varijabilnog broja međusobno zalepljenih panela šper-ploče ili iverice, a služi da redukuje vibracije podloge prilikom trčanja i doprinosi boljoj apsorpciji udaraca.
U fiksnoj varijanti slepi pod se postavlja direktno na uloške, a na njega se lepi parket; dok plivajući čini potkonstrukcija od lameliranih drvenih gredica – slipera koje leže na gumenim ulošcima i služe kao nosači, pa onda slepi pod i na kraju međusobno užlebljene letvice parketa. Kod nekih modela ove podloge nema slepog poda već parket leži direktno na gušće poređanim sliperima i tu je naglasak na pojačanoj elastičnosti. Na tragu koncepta savremenog parketa je podloga za futsal sertifikovana od Međunarodne futsal federacije. Kod nje nema gumenih jastučića, a ulogu nosača igraju dva reda lestvičasto poređanih drvenih letvica za koje se prišrafljuje slepi pod. Elastični habajući sloj od PVC-a, poliuretana ili kaučuka postavlja se lepljenjem za slepi pod, kao od fiksnog parketa.
Kada govorimo o ostalim ekipnim dvoranskim sportovima vrlo je interesantan slučaj odbojke i rukometa, čije svetske federacije FIVB i IHF odobravaju jednu jedinu marku heterogenog PVC-a, inače propisane podloge. U odnosu na definiciju komercijalnog heterogenog vinil poda, sportski se razlikuje prvo po debljini, koja iznosi 7mm ili 9mm, a onda i po sastavu. Izrađuje se i u pločama i u rolnama, a osim habajuće površine od 2-milimetarskog višeslojnog PVC-a ojačane dvostrukom mrežicom od fiberglasa, sa zadnje stane ima jedan, dva ili čak tri sloja penaste baze različite gustine, sa patentiranom ovalnom ćelijskom strukturom.
Iako odluka da se favorizuje samo jedan proizvođač izaziva sumnju na monopol, u ovom slučaju radi se o davanju primata isključivo na osnovu kvaliteta i jedinstvenosti ovog poda, koji omogućava obostranu vertikalnu deformaciju podloge oko stopala i samim tim bolje translatorno i rotaciono kretanje, a kako spada u 4. klasu podnih rešenja po pitanju apsorpcije udaraca (od ukupno 5), znatno ublažava padove i u velikoj meri smanjuje opasnost od povrede. Model od 9mm postavlja se na betonsku osnovu kao permanentna, a onaj od 7mm lepljenjem pomoću samolepljivih poleđinskih traka na već postojeći drveni ili sintetički pod kao poluprenosiva ili prenosiva vinil obloga, koja se nakon završetka takmičenja može ukloniti i premestiti već prema potrebi i inače se takođe koristi za stoni tenis.
Primetno je da su za potrebe profi sporta donosioci odluka prilično rigidni, u smislu da u malom broju slučajeva dozvoljavaju primenu jedne iste podloge za više sportova. Kod nekih, poput fudbala i atletike, to je i opravdano. Mada veštačka trava postoji još od 60-ih godina 20. veka, svetska kuća fudbala FIFA do danas ne dozvoljava igranje prvenstvenih i ligaških mečeva na njoj. Ruku na srce, otada, gotovo šest decenija kasnije, kvalitet ove podloge popravio se i promenio do neprepoznatljivosti. Toliko, da su nakon niza detaljnih laboratorijskih i terenskih testova, rukovođeni veoma strogim zahtevima vezanim za kontakt igrača sa podlogom, kontakt lopte sa podlogom, otpornost na vremenske uslove i rok trajanja, iz FIFE pristali da proizvođačima najbolje veštačke trave počnu da izdaju sertifikate o kvalitetu.
Postoje dve vrste ovog sertifikata, FIFA QUALITY za kategoriju amaterskih i klubova nižih liga i FIFA QUALITY PRO koji garantuje vrhunske uslove igranja dostojne profesionalnog nivoa. Izdaju se na godinu dana, a nakon toga moraju se zaslužiti ponovo na isti način, jer ova organizacija izuzetno drži do svog renomea i ništa ne prepušta slučaju, već bez najave šalje svoje agente u proveru uslova u kojima imalac sertifikata koristi i održava instaliranu podlogu. U poslednje vreme iz organizacije FIFA šalju signale da bi uskoro mogla biti razmotrena mogućnost da veštačka trava zameni prirodnu na velikim takmičenjima, ali za to još uvek nije stvorena povoljna klima.
Što se tiče atletike, otkada je u vreme olimpijade u Meksiku 1968. osmišljen a onda i patentiran tartan, sve potonje podloge zapravo su poboljšane verzije mešavine gume i poliuretana koja se izliva na asfalt ili beton. Atletske staze najnovije generacije spoj su EPDM gumenog granulata i poliuretana u vidu nosećeg, srednjeg i habajućeg sloja istog sastava, gde se zavisno od svrhe svakog sloja menja samo veličina granula i količinski udeo poliuretana. Za razliku od FIVB i IHF, sa čak 181-om firmom koja ima proizvođački sertifikat, atletska svetska krovna organizacija IAAF je drastičan primer na suprotnu stranu. Ova pojava posledica je činjenice da smo svedoci hiperprodukcije firmi koje prave atletske staze, a među njima je očigledno mnogo njih koje zaslužuju IAAF sertifikat. Po metodi izrade na spisku su staze po sendvič sistemu, špric sistemu, kapsulirane, gotove fabričke i staze od punog poliuretana.
Do pre nekoliko godina tenis je bio poznat kao sport četiri podloge: betona, šljake, trave i tepiha. Promena je nastupila kada su organizatori Australian Open-a iz praktičnih i finansijskih razloga odlučili da se preorijentišu na podlogu od polipropilena, a onda im se pridružili i organizatori US Open-a. Ova dva Grend slema danas se igraju na gotovo identičnoj podlozi, kao i svi turniri iz masters serije, serije ATP 500 i WTA 500 koji kalendarski i po tradiciji ne spadaju u sezonu na šljaci i travi, a da biste uspeli da se svrstate u društvo zvaničnih snabdevača jednog turnira bilo kog ranga, biće vam potrebno odobrenje čelnika muške teniske asocijacije ATP ili ženske WTA.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
