Već nekoliko godina se pred sve koji reše da urede svoju terasu, trem, dvorište, baštu ili površinu oko bazena, postavlja dilema koju vrstu spoljne obloge odabrati i od kog materijala. Spektar podnih obloga za spoljnu upotrebu je prilično širok, a najčešće korišćene su kamen, keramika, teraco, behaton, štampani beton i drvo. Najomiljenija podna obloga, premda nije najjeftinija, ali je svakako na dodir najugodnija jeste drvo koje, čini se, pruža nenadmašan osećaj povezanosti s prirodom. Međutim, kada je reč o podnim oblogama za spoljnu upotrebu, drvo je poslednjih godina dobilo ozbiljnu konkurenciju u kompozitnom materijalu WPC (eng. wood-plastic composite).
Deking kao tip drvenih obloga za spoljnu upotrebu, uz specifičan način postavljanja, na našem tržištu se odomaćio u poslednje dve decenije. Naziv dolazi iz engleskog jezika, od reči deck, što znači paluba. Time se želi asocirati na to da površine pod dekingom imaju izgled palube broda. Ovakve drvene podne obloge izložene su atmosferskim uticajima te ih, pre ostalog, mora krasiti trajnost i otpornost na truljenje. I tu se postavlja pitanje: šta odabrati – deking od drveta ili WPC-a?
O drvetu i njegovim svojstvima se mnogo zna, dok je WPC i dalje velika nepoznanica za veći deo tržišta. Najkraće rečeno, to je kompozitni materijal napravljen od drvnih vlakana ili drvnog brašna i plastike (obično se koriste polipropilen, polietilen, polivinilhlorid itd.). Mešanjem drveta i plastike pojedinačna pozitivna svojstva koja ovi materijali zasebno imaju samo se dodatno naglašavaju. Razmere mogu biti različite u zavisnosti od proizvođača, od 50:50 do 10:90, a samim tim uz veće ili manje prisustvo nekog od sastojaka menjaju se i osobine finalnog proizvoda.
Sa ekološkog stanovišta, drvo je potpuno bio razgradivo te tako sasvim nesporno kao eko-materijal. Kada je reč o biorazgradivosti WPC-a, ona prevashodno zavisi od procenta plastičnih sastojaka u kompozitu. Što je taj procenat veći, ona je manja. Ipak, valja uzeti u obzir da se WPC pravi uglavnom od piljevine ili drugih ostataka u drvnoj industriji i reciklirane plastike, te stoga ulazi u red u ekoloških materijala, a njegovom upotrebom smanjuje se seča ugroženih i sporo rastućih vrsta drveta, poput tika.
Prilikom poređenja karakteristika WPC-a i drveta, treba voditi računa o tome da li se poredi završno obrađeno ili neobrađeno drvo jer im se karakteristike veoma razlikuju. Obrađeno tj. zaštićeno drvo (nauljeno) ima značajno duži vek trajanja, čak i do trideset godina, i veću otpornost na pucanje, cepanje, gljivice, otpornost na vlagu ili promenu boje. Zbog navedenih razloga, najpoznatije drvo koje se koristi za izradu dekinga je tikovina koju odlikuje specifična samoimpregnacija zbog visokog procenta ulja u ćelijama što je čini veoma elastičnom, izdržljivom i otpornom na truljenje i insekte, i veoma malo skraćivanje prilikom sušenja. To je, ujedno, i razlog zašto je to omiljeno drvo za oblaganje skupocenih jahti i brodova. Tikovinu je najbolje štititi tikovim uljem.
Pored tikovine, od egzotičnih vrsta kod nas je u velikoj meri popularan i ipe lapacho, drvo veoma velike gustine i čvrstine i ne zovu ga bez razloga „gvozdeno drvo“. Od njega se izrađuju najkvalitetniji deking elementi. Pored njih, vredi pomenuti da se kod nas mogu naći i masaranduba, kumaru, bangkirai, eukaliptus, merbau, kempas, mahagoni, crveni kedar… Od domaćih vrsta najčešće se koriste četinari, pogotovo jela i bor. Takođe je popularan sibirski ariš i to naročito u primorju. Budući da se sve više koristi termo-tretiranje kao način obrade drveta kojim se menjaju njegova hemijska i mehanička svojstva, sve češće se deking izrađuje od termički obrađenog ariša, smreke, bora, graba, bagrema… Termo-tretiranjem ove svetle vrste drveta dobijaju karakterističnu tamnu boju koja je ranije bila rezervisana isključivo za egzote ili se morala postizati bojenjem.
WPC se sada izrađuje u najrazličitijim bojama koje oponašaju boje različitih vrsta drveta, ali i njihovu teksturu. Gazna površina može biti glatka ili rebrasta (protiv-klizna), kao i kod drveta.
Jedna od značajnih prednosti WPC-a u odnosu na pravo drvo je gotovo bezgranična mogućnost pravljenja bilo kakvog željenog oblika, može se savijati i fiksirati u najrazličitije krive, što sa drvetom nije uvek moguće, pogotovo sa egzotičnim vrstama. Dodatna prednost je što se WPC lako obrađuje običnim alatom za drvo. Nedostatak je širenje i skupljanje usled velikih temperaturnih promena.
Kod postavljanja dekinga, zajedničko za sve materijale je da moraju imati potkonstrukciju. Egzotične vrste drveta su sklonije „koritanju“ i savijanju, te se prilikom postavljanja mora voditi računa o korišćenju adekvatnih inoks vijaka ili nevidljivih spojeva od kvalitetnog čelika. WPC je značajno „mirnija“ podna obloga, a samim tim i manje zahtevna prilikom postavljanja. Ipak, zbog visokog udela drveta u strukturi, takođe će upijati vlagu u određenoj meri što može dovesti do pojave gljivica, buđi i plesni, odnosno do biodegradacije. Ova lista potencijalnih problema može pogoditi i nezaštićeno drvo. U područjima sa vlažnom klimom i velikim temperaturnim razlikama između godišnjih doba (zima -20°C – leto + 40°C) što je karakteristično za naš region, prednost se daje egzotičnim vrstama drveta koje su otpornije na ove probleme, pogotovo ako su zaštićene uljem.
Ukoliko se deking nalazi na površini koja je tokom letnjih meseci izložena suncu, može se desiti da se WPC deking ugreje toliko da ne bude moguće bosonogo hodanje po njemu, jer plastični sastavni delovi zadržavaju veliku količinu toplote, naročito ako je reč o tamnijoj boji. Zato se za površine izložene jakom suncu preporučuje drvo i to svetlije.
Kada je o održavanju reč, definitivno nema materijala koji se ne mora održavati. Drvo bi trebalo štititi bar jednom godišnje uljem. Ukoliko se ne zaštiti, drvo će vremenom promeniti boju i postati sivkasto. Treba napomenuti da je promena boje prirodan proces i to predstavlja “samozaštitu” drveta od spoljašnih uticaja, to nikako ne treba tretirati kao nedostatak drvenih obloga, naprotiv, te to je dokaz da takvo drvo sadrži u sebi prirodna ulja koja mu daju dodatnu otpornost. Redovno čišćenje vodom se podrazumeva, kao i otklanjanje mehaničkih nečistoća metlom ili četkom. Čišćenje vodom i metlom se podrazumeva i za WPC, kako bi se uklonile različite naslage prljavštine, hrane i sl. što sprečava pojavu buđi. Važno je da se svaka ozbiljnija zaprljanost od masnoće ili ulja ukloni što pre kako je drvna vlakna ne bi upila. Najčešće je dovoljno koristiti samo toplu vodu i obično sredstvo za čišćenje podova.
Poslednje, ali ne manje važno jesu troškovi tj. cena materijala i ugradnje. Cena, pre svega, zavisi od vrste drveta – burmanska divlja tikovina je jedna od najskupljih na tržištu, dok se domaći ariš može nabaviti vrlo povoljno i to značajno povoljnije od WPC-a. Ipak, čini se da će na kraju, kao i kod svega drugog prevagu odneti lični ukus i sklonost prema pravom drvetu ili njegovoj kopiji što WPC ipak jeste.
Autor teksta: Isidora Gordić
