Materijali se konstantno razvijaju i pomeraju granice građevinarstva. Tradicionalni materijali poseduju karakteristike zbog kojih je njihova vrednost praktično vanvremenska, ali zahvaljujući novim dostignućima, ona još više dolazi do izražaja, dok njihove mane polako nestaju. S druge strane, istovremeno se razvijaju novi materijali koji koriste najbolje od svega do sada viđenog i šire percepciju u tome šta je sve važno u životu jednog materijala.
Beton je taj koji praktično čini naše gradove i drži ih uvezanim u celinu. Od izgradnje puteva, preko mostova, ivičnjaka, sve do samih zgrada, beton je simbol urbanog i utkan je praktično u sve pore izgrađene sredine. Prisutan je u građevinarstvu jako dugo, ali u poslednjih nekoliko decenija njegova proizvodnja nadmašuje sve druge materijale i širom celog sveta prednjači pre i jednog drugog materijala u količini proizvodnje i upotrebe. Uporedo sa tim razvijaju se i njegove performanse, karakteristike i svojstva.
GLAVNI sastojci betona su mineralno vezivo, kameni agregati i voda. Koriste se razne vrste vezivnih materijala, kao što su cement, gips, kreč, epoksi smole… i u zavisnosti od toga dobijaju se i različiti betoni, tj. njegove vrste.
Pored ovih osnovnih materijala betonu se dodaju i aditivi kako bi se poboljšala njegova svojstva u određenom smeru koji je u skladu sa njegovom namenom i životom buduće strukture. Kao aditivi najčešće se koriste aeranti, aksceleratori, plastifikatori, retarderi, zaptivači, antifrizi… Dug je niz, a oni imaju različite uloge, od toga da ubrzaju vezivanje i ovrčšćavanje ili da ih uspore, do toga da omoguće rad sa ovakvim poboljšanim betonom na niskim temperaturama.
ZAHVALJUJUĆI ovim aditivima svojstva ovog materijala su u velikoj meri poboljšana u određenom smeru i time ga čine zahvalnim za daleko veću primenu nego što je to do relativno skoro bio slučaj.
Razlikujemo i različite vrste betona, u zavisnosti od toga i kako se ugrađuje: monolitni, onaj koji se na tečnom stanju izliva na gradilištu, montažni, od kog se elementi sastavljaju u fabrici a zatim dovoze na gradilište i na licu mesta sklapaju, zatim laki betoni, jednozrni, ćelijski… Lista različitih vrsta betona prilično je dugačka, kao i razlika u njihovim karakteristikama.
TAKO bi se na tržištu uskoro mogao naći i beton koji se brzo suši.
Ovakav beton patentirao je američki tim studenata i to kako bi izašli u susret zahtevima gradilišta koji su praktično za dotadašnja dostignuća bili nemogući, stvorili su materijal koji te zahteve može da isprati. Umesto četiri meseca sušenja za tu količinu betona koja je bila potrebna da se izlije i osuši na dotičnom gradilištu, uspeli su da finalne slojeve poda ugrade posle samo 21 dan od izlivanja betona i time probili dotadaš- nje granice.
Još jedna inovacija na polju betona je i toplotna izolacija koja može od sada biti i sastavni deo ovog materijala, i tako biti uključena čak i u temeljnim zidovima. Takvih inovacija je puno u svetu, a održivost je takođe na ceni, pa se beton razvija i na tom polju. Proizvodnja savremenog betona jedan je od velikih uzročnika ispuštanja CO2 u atmosferu čime doprinosi njegovom alarmantnom nivou i posledicama koje to nosi. S tim na umu ne čudi da je razvoj materijala sve više usmeren na zelenije, ekološke varijante, kod kojih ove emisije ne predstavljaju obavezan faktor.
Jedna od novina betona je tako i hempcrete, materijal čija su glavna sirovina vlakna konoplje. Vezuju se na taj način da stvaraju oblike svojstvene betonima, koji su jaki, ali lagani. Ovaj materijal se od betona najviše razlikuje po svojoj izuzetnoj lakoći, što doprinosi ne samo performansama materijala već i njegovom transportu, a pri tom konoplja kao sirovina čini izuzetno obnovljivi izvor.
U proizvodnji novih materijala za podove sve više se primenjuju nekonvencijalni materijali na prirodnoj bazi, kao što su kukuruzni skrob, ulje soje ili slično. Napravljeni od prirodnih sirovina koje su obnovljive, one tako utiču na čitav životni ciklus jednog materijala: od njegove proizvodnje do uništenja. To podrazumeva bitan nivo smanjenja CO2, potrošnje energije, uštedu vremena i troškova, brojne papirologije i mnogo čega drugog. Manje su toksični od sintetičkih materijala i uopšte taj ekološki otisak im je velika prednost.
Skoro dve decenije proizvođači razvijaju tehnologiju tepiha za stambene i komercijalne objekte koji bi bili zasnovani na ovakvim prirodnim sirovinama. Izazov je u tome da se pronađe isti nivo isplativosti, održivosti, trajnosti, otpornosti i mekoće, kao kod tepiha na bazi najlona, a da budu na bazi prirodnih polimera. Tako su se pojavili hibridni najlonski tepisi izrađeni od plastike koja je dobijena od kukuruznog skroba i drugih sirovina nastalim kao višak u poljoprivredi.
RAZVOJ PLOČICA išao je u sličnom smeru, te su proizvedene počice na bazi brzo obnovljivog polimera koje pri tom sadrže 10 posto recikliranih sirovina, niske su emisije, smanjuju potrebu za korišćenjem nafte i fosilnih goriva i sl.
Pored proizvodnih karakteristika i ekološke strane, ovi materijali razvijani su od strane kompanija koje su veliku pažnju pripisale i dizajnu, te su stvoreni dizajn i estetika koja odgovara savremenim trendovima i objektima različitih namena.
Autor teksta: Ljubica Slavković M.Arch.
