Pejzažna arhitektura je delatnost dizajniranja i oblikovanja eksterijera i javnih prostora i površina. Ona obuhvata dizajn određenog spoljašnjeg prostora ali i prostorno planiranje a često i upravljanje vodama na razilčitim nivoima.
Pejzažna arhitektura je spoj mnogih disciplina kao što su botanika, hortikultura, umetnost, arhitektura, industrijski dizajn, ekologija, mehanika tla ali i geografija i psihologija. Posao pejzažnog arhitekte može uključivati sve od projektovanja javnih parkova pa do uređenja okoline škola i univerzitetskih kompleksa kao i okoline poslovnih zgrada i četvrti, od uređivanja stambenih kompleksa i blokova pa do projektovanja infrastrukture i upravljanja velikim nenaseljenim, divljim regijama koje su često nacionalni parkovi ili drugi rezervati prirode. Posao pejzažnog arhitekte takođe može da obuhvata i raščišćavanje i osposobljavanje za ponovno korišćenje nekadašnjih minskih polja i deponija.
Pejzažna arhitektura kao izdvojena disciplina javila se tek u 19-tom veku. Pre toga je pejzažna arhitektura bila isključivo sastavni deo generalnih planova i projekata okućnica i bašti vila imućnijih građana, palata i kraljevskih poseda, religijskih kompleksa i javnih i upravnih objekata. Raskoš i ekstravagancija nekih od ovih parkova su uveliko poznati, kao što je, na primer, slučaj sa parkovima građenim za Luja XIV. Ipak, iako izuzetno kompleksni i više nego zahtevni, projekti parkova su u to vreme smatrani tek baštenskim dizajnom.
Tokom 19-tog veka javlja se sve veća potreba za detaljnim urbanim planiranjem i kao jedan od rezultata te potrebe javlja se pejzažna arhitektura kao disciplina i delatnost. Zanimljivo je napomenuti da je upravo u drugoj polovini 19-tog veka nastala serija parkova od kojih pojedini i dan danas imaju ogroman uticaj na pejzažnu arhitekturu. Jedan od tih parkova je i Central park u Njujorku.
Pejzažna arhitektura je tokom 20-tog i 21-vog veka nastavila da se razvija kao disciplina i da odgovara na različite pokrete u arhitekturi i dizajnu usvajajući određene šeme i načine razmišljanja, arhitektonske i oblikovne elemente i strukture uključujući ih u svoj dizajn i izražajni oblik.
Tokom vremena postojali su različiti trendovi u pejzažnoj arhitekturi. Od kitnjastih vrtova baroka preko monumentalnih i minimalističkih skverova i parkova pa sve do današnjih dana, pejzažna arhitektura razvijala se uporedo sa drugim granama dizajna i prostornog oblikovanja istovremeno prateći trendove u ovim oblastima.
Ono što se danas može primetiti u uređenju spoljašnjeg prostora, vrtova, dvorišta i pejzaža, je naglašena briga za čovekovu okolinu, ekologiju i energetsku održivost. Pejzažna arhitektura određenog spoljašnjeg prostora se kreira i oblikuje sa akcentom na to da se zaštiti životna sredina, štedi voda i da se što manje truda i sredstava ulaže u održavanje pejzaža ili bašte.
Takođe je veoma prisutan trend da se prilikom oblikovanja koriste biljne vrste koje se mogu naći u regionu u kojem se projekat izvodi ili, ukoliko se već koriste biljne vrste koje nisu iz lokalne regije, da biljke budu prilagođene klimatskim karakteristikama podneblja u kojem će se nalaziti. Ovo utiče kako na ekološki aspekt pejzažnog uređenja tako i na lakoću održavanja.
Jedan od izuzetno zanimljivih trendova su bašte sa voćem i povrćem. Ne toliko kod nas koliko u inostranstvu, gajiti sopstveno voće i, pre svega, povrće, postao je trend i znak zdravog životnog stila a pomalo i pomodarstvo. Kod nas je gajenje sopstvene bašte rezultat pokušaja da se uštedi novac i poveća kućni budžet i više je rezultat potrebe nego želje. Upravo zbog toga što je ovaj vid baštovanstva praktično postao hobi na zapadu, prilikom projektovanja rezidencijalnih kompleksa ili jednoporodičnog stanovanja se sve češće javljaju male bašte u kojima stanari mogu uzgajati sopstveno povrće ili voće. Ovi mini-povrtnjaci i voćnjaci se u pojedinim projektima kada nije moguće obezbediti dovoljno prostora za uzgajanje povrća i voća na prizemnom nivou kao što je to slučaj kod urbanih višeporodičnih stambenih objekata javljaju i kao krovne bašte.
Sledeća stavka koja je postala trend je štednja vode. Prilikom projektovanja modernih pejzaža veoma se vodi računa o tome da ceo prostor bude dobro snabdeven vodom ali istovremeno da je štedi.
Često se kod projekata novijeg datuma javljaju posebni sistemi za skupljanje i skladištenje kišnice kao dodatak sistemima za navodnjavanje ili čak odvojeno od njega. U pojedinim državama ovakvi sistemi postaju zakonom obavezujuć standard i doprinose boljoj opštoj oceni objekta višestruko mu povećavajući vrednost. Sve ovo, naravno, u ime ekologije, održivosti i zaštite životne sredine. Ukoliko projekat uključuje fontane ili vodene površine veoma se vodi računa da način prikupljanja i prečišćavanja vode bude na određenom nivou, u ekološkom smislu visokom.
Kada se radi o arhitektonskim elementima koji se danas najčešće pojavljuju u dizajniranju eksterijera u najvećem broju slučajeva najviše se pažnje obraća na osvetljenje koje je strateški postavljeno i sarađuje sa drugim elementima u kreiranju atmosfere i oblika. Kod javnih objekata se često javljaju vodene površine koje su rešene u skladu sa principima ekološke održivosti, baš kao i navodnjavanje zelenih površina.
Materijali koji se koriste su različiti ali u mnogo slučajeva dominira beton u kombinaciji sa drvetom. Upotreba materijala naravno zavisi od podneblja i vodi se računa o trajnosti istih u datim klimatskim uslovima.
Pergole i trelisi su još jedan element koji se veoma često javlja bez obzira na podneblje u kojem se projekat pejzažnog uređenja nalazi. Oni mogu da stvore preko potrebnu senku u vrelim podnebljima ili da propuste dovoljno sunčevih zraka u delovima sveta gde sunce nije toliko jako i gde je klima blaga ili hladna. Ujedno, pergole i trelisi predstavljaju veoma efektan element dizajna i mogu se javiti u najrazličitijim oblicima.
Kod stambenih tipologija, bez obzira da li se radi o jednoporodičnom ili višeporodičnom stanovanju element koji se često javlja su kamini i roštilji na otvorenom. Ovaj element ima veoma veliku društvenu vrednost pošto može poslužiti kao osnovni motiv okupljanja ljudi i pretvaranja spoljašnjeg prostora u socijalnu tačku i vrstu dnevne sobe.
Pejzažne arhitekte rade na strukturama i spoljašnim prostorima oblikujući ih poput parkova različitih razmera i vrsta – malih, velikih, urbanih, ruralnih, sa čvrstim, građenim i mekim sađenim materijalima. U svom radu pejzažne arhitekte često ramišljaju o principima ekološke održivosti i pokušavaju da ih uključe u svaki aspekt projekta. Pejzažna arhitektura je disciplina koja se konstantno razvija, uporedo sa drugim dizajnerskim disciplinama i prati trendove u svetu, ne samo u dizajnerskom već i u tehničkom i tehnološkom a možemo slobodno reći i etičkom smislu.
Inovacije se konstantno dešavaju na svim razmerama dok pejzažna arhitektura rešava zahtevne probleme savremenih dizajnerskih rešenja za generalno i urbanističko planiranje, pejzaže i prirodne oblasti i bašte.
Autor teksta: Irma Talović d.i.a.
