Istinska revolucija u industriji podova poklapa se sa početkom masovne proizvodnje višeslojnih parketa. Razlog je vrlo jednostavan: višeslojni parketi ponudili su nenadmašnu stabilnost drveta zahvaljujući svojoj konstrukciji.
Naime, slojevi drveta koji se postavljaju jedan ispod drugog pod uglom od 90 stepeni, pri čemu srednji, noseći sloj ima ključnu ulogu, smanjili su napetost u drvetu i omogućili njegovu dimenzijsku i rasteznu stabilnost. Ova tehnička invencija omogućila je povratak velikih fomata drvenih podova u velikom stilu.
Parket kakvog ga mi uglavnom danas poznajemo nastao je u 17. veku i većinom se koristio za ukrašavanje luksuznih vlasteoskih dvoraca i zamkova. Podrazumevao je male komade drveta koji su se međusobno mogli kombinovati tako da stvaraju različitu geometrijsku, floralnu ili zoomorfnu ornamentiku i izrađivali su ga vrhunski majstori. Najlepši primeri iz tog vremena se mogu i danas videti u Versaju, ali i u Ermitažu ili u Šenbrunu, da navedemo samo nekoliko primera.
Pre upotrebe tih malih komada i naporedo s njima koristile su se i daske ili daščice od masivnog drveta, većih formata, koje su se masovno postavljale na podove u urbanim sredinama i predstavljale ono što u svesti današnjeg čoveka egzistira kao „drveni patos” koji mahom povezujemo sa našim bakama i nekim neobičnim mirisima iz detinjstva.
Činjenica je da su ovi drveni podovi koji su se najčešće postavljali na masivne drvene grede koje su nosile celu konstrukciju nastavile da se koriste vekovima, da bi polako počeli da iščezavaju između dva svetska rata, odnosno, neposredno posle Drugog svetskog rata, sa povećanom industrijalizacijom i proizvodnjom novih, sintetičkih materijala.
U našim gradskim sredinama, sa jačanjem građanskog sloja, osobito u 19. veku primetan je uticaj centralnoevropskog, pa i zapadnoevropskog načinauređenjenja enterijera. To pogotovo dolazi do izražaja kasnije, posle Prvog svetskog rata kada mnoštvo naših studenata odlazi na studije u Francusku, i donosi novine u stanovanju, ali i nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, kada Beli Rusi donose brojne kulturne tekovine u Srbiju, u kojoj su našli novi dom.
To je i vreme arhitektonskog uzleta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Somboru, Kragujevcu… Iz tog perioda su brojne zgrade koje i danas predstavljaju lepo lice ovih gradova i prave ahitektonske dragulje. Ali, to je i period kada se velike, masivne daske na podovima povlače pred manjim formatima koji se čine primerenijim stilovima u enterijeru toga vremena, ali i “usitnjavanju” prostora.
Moderni enterijeri koji idu ka otvaranju prostora i efektu praznine, ali i izvesne prozaičnosti vole velike formate jer u njima mogu da dođu do izražaja, mogu da podcrtaju neku ideju, da izraze stav ili da spoje naizgled nespojivo – npr. hladni, industrijski dizajn sa toplim, rustičnim podom.
A šta, zapravo, znači “manji format” ili “veći format” kad govorimo o parketima ili drvenim podovima? Manji formati bi bile daščice kraće od 700 mm, a uže od 90 mm. Srednji formati su dužine u rasponu od 700 do 1200 mm, a širine od 90 do 120 mm, dok veliki formati predstavljaju drvene podove dužine preko 1200 mm i širine preko 120 mm. Od malih formata kod nas je jedna vrsta parketa naročito popularna, toliko da je postala klasika i sinonim za parket. Reč je o klasičnom parketu i njegovom najuobičajenijem pojavnom obliku – slogu “riblja kost”.
Ipak, klasika je ovaj put u drugom planu, a prednost opet na strani velikih podova koji, strukturno izmenjeni, ali ne i suštinski, doživljavaju svoju renesansu. Struktura je, videli smo, postala troslojna ne bi li se sprečilo bubrenje ili korićenje drveta usled temperaturnih promena ili promena relativne vlažnosti vazduha. Najviše kreativnosti proizvođači su pokazali u završnim obradama gornjeg sloja napravljenog od plemenitog drveta. Obično je to hrastovina, proveren i dokazan materijal vekovima, ali se koriste i druge drvne vrste, a veoma često i egzote u poslednje vreme.
Od završnih obrada najčešće se koristi četkanje da bi se naglasila struktura godova i istakao karakter drveta, zatim ručno hoblovanje kojim se namerno stvara talasasta površina po uzdužnoj strani, ali i rendisanje koje ostavlja poprečne tragove na dasci. Da bi ovi podovi bili pogodni i za renoviranje starih objekata, veoma često se koristi patiniranje kojim se postiže efekat kao da je drvo korišćeno dugi niz godina.
Pored toga, drvo se može fabrički izbeljivati ili propuštati kroz crno ili belo pranje koje ostavlja specifične tragove u porama. Za dobijanje tamnijih nijansi koristi se dimljenje kao jedna od obrada, a za sasvim tamne daske, drvo se termički obrađuje na visokim temperaturama od preko 200 stepeni. Najveći broj proizvođača nudi uljenje kao finalnu obradu, ali neki nude i mat lakove, pa čak i visoko sjajne površine.
Kako je reč o daskama zaista impesivne veličine koje u dužinu idu uglavnom oko 2 m, selekcija je uglavom rustičnija. Ipak, i za one najprobirljivije, koji vole besprekorne daske, bez ijednog čvorića, postoje proizvođači koji ispunjavaju i ove zahteve, ali udeo ovakvih podova čini manje od 1% od ukupno proizvedenih podova ovog formata budući da je njihova proizvodnja krajnje neekonomična, te je zbog toga i cena veoma visoka. No, potencijalne kupce ne bi trebalo da iznenadi ni visoka cena veoma rustičnih podova jer plaćaju, pre svega ostalog – veličinu.
Najuobičajenije dimenzije kod drvenih podova velikog formata su daske debljine 15 mm, širine dvadesetak cm, a dužine oko 2 m. Ipak, neki proizvođači u svojoj ponudi imaju daske dužine i do fascinantnih 5 m i širine do 1 m!
U čemu je tolika draž drvenih podova velikog formata? Odgovor verovatno leži u činjenici da nema tog prostora kome ovakvi podovi neće dati osećaj topline, pa čak i ušuškanosti, koliko god enterijer imao ledeni dizajn. Zatim, svakom prostoru daju izvesnu dozu monumentalnosti koja proističe upravo iz velikih dimenzija.
Čini se da je naša veza sa prirodom jača uz ovakve podove jer su oni naglašeno prirodnog izgleda. I poslednje, ali ne manje važno, nije li u ljudskoj prirodi da uvek želi veće, pa makar i bez razloga, jer, na kraju krajeva, veličina ipak jeste bitna.
Autor teksta: Isidora Gordić
