Krajem 19. i početkom 20. veka, podne obloge su najčešće podrazumevale glinu, linoleum, gumu i plutu. Krajem 19. veka u Velikoj Britaniji patentiran je proces pravljenja linoleuma, čime je prvi put u širu upotrebu uvedena podna obloga glatke površine. Tada u primenu ulaze i različite pločice, a vinilni podovi osvajaju tržište do 1940-ih godina XX veka. Svaki od materijala koji se razvijao početkom prošlog veka imao je brojne pozitivne strane koje su prvi put uvođene na polju podnih obloga, ali je istovremeno nosio i brojna ograničenja.
Razvoj materijala promenio je svet oko nas, upravo time što nam omogućava da stalno savladamo nove izazove i premostimo veća prostranstva. Drvo i kamen samo su neki od materijala koje čovek koristi za gradnju od davnina i koji su već vekovima u stalnoj upotrebi i simbol kvaliteta.
Danas u razvoju podnih obloga, i uopšte građevinskog materijala, prednjači potreba za ekološkom održivošću. Težnja da se ograniči upotreba tzv. VOC (Volatile organic compaund) obeležava današnje tendencije u razvoju podnih obloga.
U pitanju je isparljivo organsko jedinjenje čije su količine danas strogo ograničene pravilnikom o ograničenjima i zabranama proizvodnje, stavljanja u promet i korišćenja hemikalija koje predstavljaju neprihvatljiv rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Ova odrednica uticala je na pravac razvoja podnih obloga, te se sve više teži obnovljivim izvorima i ostvarivanju što manjeg uticaja na životnu sredinu prilikom čitavog procesa proizvodnje i uništavanja podnih obloga.
Vinilne podne obloge otkrivene su zapravo slučajno, krajem 19. veka, kada je jedan evropski hemičar u svom eksperimentu izumeo rigidni materijal vinil hlorid, koji u to vreme nije dobio nikakvu ulogu. Tek koju deceniju kasnije, kroz niz drugih hemijskih eksperimenata, vinil hlorid pomešan je sa drugim hemikalijama, u čijem procesu je dobijen polivinil-hlorid, koji danas zovemo PVC.
Ovaj materijal prvobitno je korišćen za amortizaciju i za stvaranje sintetičkih guma, da bi tek posle Drugog svetskog rata u primenu ušao i kao materijal za podne obloge. Ubrzo je postao veoma popularan materijal, usled svojih karakteristika da izdrži veliku prohodnost, dugotrajnosti i naravno, niskih cena. Šezdesete, decenija psihodeličnih boja i dezena, donela je i na ovom planu novine pa su i PVC podovi su počeli da se proizvode u širokom spektru boja, dezena i šara.
Međutim, 80-ih godina prošlog veka otkriveno je u dotadašnjoj upotrebi vinila prisustvo azbesta koji je štetan po zdravlje. Zahvaljujući napretku tehnologija, vinilne podne obloge su nastavile da se razvijaju te su ubrzo unapređene tako da je problem abesta uklonjen, a ove podne obloge su počele da se proizvode još bolje nego ranije.
Danas na tržištu postoji širok spektar vinilnih podnih obloga različitih karakteristika koje ih nisu krasile ranije. Tako su u većini ove podloge danas u potpunosti vodootporne, što ih čini veoma lakim za održavanje. Takođe, mogu biti i otporne na klizanje, čime se dobija podna obloga visokog sjaja, ali bezbedna za korišćenje. Jedno od novijih razvoja kod vinilnih obloga je i da se proizvode kao tako da ne sprovode statički elektricitet, kao i da mogu biti ekološki prihvatljiva rešenja.
Zahvaljujući ovakvom razvoju podnih obloga, razvio se i širok spektar različitih načina korišćenja objekata koji ranije nije bio moguć. Tretiranje opasnih hemikalija, prenos teških materijala, različite sportske aktivnosti, signalizacija, bezbedna igra… samo su neke od aktivnosti koje su omogućene razvojem podnih obloga i neraskidivom vezom između načina života i razvoja građevinske industrije.
Autor teksta: Ljubica Slavković, M.Arch.
