Zemlja je jedan od najrasprostranjenijih materijala i u prošlosti jedan od vodećih građevinskih materijala tamo gde je ima u izobilju, što je svakako naše područje. Brojne su kuće od zemlje u našim predelima i ono što svakako zaslužuju je pravilna nega i razvoj jer je zemlja prirodni i dostupni materijal koji čak i u građevinarstvu mnogo daje a malo traži.
Sa razvojem modernih tehnologija dugi niz godina je zemljana arhitektura bila potpuno skrajnuta i viđena kao tehnika prošlosti. Zahvaljujući Dragani Kojičić, arhitekti koja se za zemljanu arhitekturu specijalizovana na visokoj nacionalnoj školi arhitekture u Francuskoj, i usavršavala se na četiri kontinenta – Evropi, Bliskom istoku, Africi i Južnoj Americi, da bi se vratila u Vojvodinu da širi i jača svest o vrlinama zemljane arhitekture i značaju nasleđa kojeg imamo u izobilju, zemljana arhitektura polako prestaje da bude bauk i postaje još jedna vredna moguća tehnika gradnje i rekonstrukcije objekata.
Dugi niz godina zemljana arhitektura je uništavana i zamenjivana betonom, ili su stare kuće od zemlje rekonstruisane pomoću betona na sasvim neadekvatan način koji kuće potpuno parališe i ne dozvolljava im mogućnost da dišu, usled čega dolazi do još većeg propadanja. Iako je gradnja zemljom tradicionalna tehnika, brojne su greške koje se jednostavno prenose sa kolena na koleno, što je još jedan razlog da se na temu zemljane arhitekture edukuje i primenjuju moderna saznanja, pa i tehnike.
Tradicionalne tehnike gradnje podrazumevaju da se kuće grade od materijala kojih ima u izobilju. Lista upotrebnih stvari koje mogu nositi ili izolovati kuću je neverovatna: od dlaka životinja, preko jaja ili brašna, pa sve do krvi. Uz malo mašte i znanja kuću čini neverovatan sklop materijala, i to uspešno, stabilno i energetski efikasno. Ono što jeste svojstveno tradicionalnim tehnikama je da su njihovi majstori vrlo dobro poznavali lokalno tlo i klimu, i dostupne materijale koristili tako da njihov maksimum ugrade u buduću strukturu.
Uprkos uvaženom mišljenju, kuće od prirodnih i recikliranih materijala, pa tako i od zemlje, su postojane u skoro svim vremenskim uslovima, osim prilikom velikih poplava. Takođe, ovakve kuće su zdravije jer njihovi zidovi izgrađeni od prirodnih materijala zaista dišu. I poslednje, a ne i najmanje važno, njihova izgradnja je u proseku bar za četvrtinu jeftinija od gradnje standardnih kuća.
Možda Vas zanima:
Zemlja se može koristiti u gradnji na bezbroj načina. Može se koristiti kao ispuna dok je konstrukcija od nekog drugog, poželjno prirodnog materijala, ali isto tako može biti i noseći, konstruktivni materijal. Idealna je za kombinovanje sa drugim prirodnim ili recikliranim materijalima gde se ti materijali međusobno nadopunjuju.
Najrasprostranjenije tehnike su naboj, monolitni zidovi koji se prave tako što se zemlja nabija sloj po sloj, zatim ćerpič, cigle od nepečene zemlje koje se suše na suncu, i pleter, drvena struktura u koju se plete granje, šiblje i slično, a vezuje blatnim malterima. Kod nas se takođe primenjuje i čatma, letvice prikovane na drvenu strukturu gde zemlja služi kao ispuna.
Ćerpič su cigle od nepečene zemlje koje su sušene na suncu. Bogate su glinom, i često su izrađene sa dodatkom slame. U početku su bile oblikovane ručno a danas se izrađuju u formi klasičnih cigli, uz pomoć drvenih ili metalnih kalupa. Pored klasičnih zidova, ćerpičem se mogu zidati najrazličitije forme, od lukova, sve do svodova i kupola. Naboj je tehnika koja se odnosi na nabijenju zemlju, sloj po sloj, u pokretnoj oplati i uz pomoć nabijača. Oprema koja se pri tome koristi je danas najčešće metalna, a tradicionalno naravno drvena. Za naboj je najpogodnija zemlja koja je peskovita i izražene granulacije, uz dodatak male količine vode. Pleter čini mešavina zemlje bogate glinom, vodom i seckanom slamom, koja se nanosi kao ispuna u noseću skeletnu strukturu od drveta.
Kuće od zemlje mogu biti raznih oblika, zaobljene, kubične… zemlja kao materijal u oblikovnom smislu daje velike slobode, jedini uslov je da se ne ide mnogo u visinu. Ovakve kuće su obično prizemne ili sa jednim do dva sprata.
Tehnika gradnje zemljom prisutna je već jedanaest hiljada godina. Datira od jednostavnih naseobina, sve do palata i čitavih gradova, i to prvih nebodera. Zemljom se gradi u skoro 200 zemalja sveta, na tradicionalne ili pak sasvim nove načine. Prisutna je i na našim prostorima jako dugo i, iako postoje elementi koji su zajednički zemljanoj arhitekturi širom sveta, postoje i neke naše specifičnosti. Gradnja zemljom nije teška ali potrebno je poznavati principe, osnove statike, fizike i slično, i učiti na iskustvu drugih, kao i primenjivati moderna saznanja.
Kada su pravilno izgrađene, kuće od zemlje koja je prirodni materijal su jako prijatne za život. Ovakvi objekti dišu. Zimi greju, leti hlade. Otporne su i na požar i na sve druge izazove okoline. Slaba tačka im je vlaga ali se taj problem danas lako rešava pravilnom gradnjom i drenažom. Najbolje performanse dobijaju se kombinovanjem prirodnih materijala i tako se u zemljanoj arhitekturi često koriste i drugi prirodni ili reciklirani mateirjali, kao što je slama kao izolator.
Ovakva tehnika ima mnoge prednosti. Zemlja je kao građevinski mateirjal sveprisutna i lako dostupa. Vekovima se koristi na ovim prostorima što govori o pogodnosti tog materijala za gradnju na ovom lokalitetu. Potpuno je podložna reciklaži, pod uslovom da nije stabilizovana neorganskim stabilizatorima. U vreme sve veće svesti o energetskoj efikasnosti važan faktor nije samo ponašanje materijala nakon ugradnje, već i energija koja se utroši u njegovoj proizvodnji. Zemlja kao takva ne troši energiju za proizvodnju, osim ljudske snage. Ima sposobnost termoregulacije okoline što je čini jako prijatnim materijalom. Ima visok akustični komfor, što takođe objekte građene zemljom čini ugodnima za boravak. Otporna je na požar. Omogućava gradnju u apsolutno sopstvenoj režiji, i u sebi nosi ogroman kreativni i socijalni potencijal.
Pre početka gradnje zemljom neophodno je uraditi određene testove da bi se utvrdilo o kakvoj zemlji je reč i kakve su njene performanse. Ipak, lako se da utvrditi kakva je zemlja u pitanju i šta se od nje može očekivati. Za gradnju je idelano koristiti zemlju koja se nalazi na terenu, kako bi se izbegli troškovi transporta. Važno je i da se koristi zemlja koja nije iz ogranskog, površinskog sloja, već iz dubine minimalno jedan metar ispod površine. Za svaki uzorak zemlje potrebno je zapisati mesto i datum i dubinu sa koje je uzet.
Testovi zemlje sastoje se iz njenog posmatranja i dodira, ispiranja vodom, mirisanja i pranja ruku gde se utvrđuje prisustvo gline i mulja. Tu su i testovi formiranja pločica čime se utvrđuje otpornost uzorka i procenat skupljanja glina, zatim tzv. test cigare gde se određuje procenat gline u zemlji, i test flaše koji za cilj ima određivanje proporcija čestica u zemlji. Nakon niza jednostavnih testova utvrđuje se kakva je zemlja na raspolaganju i koja njena svojstva treba korigovati u skladu sa željenim rezulatima. Ukoliko zemlja ima previše gline, ona se lepi i pri sušenju puca, te joj se dodaju neki od stabilizatora u odgovarajućem procentu, što se opet utvrđuje terenskim testovima.
Naravno, za obradu zemlje važna je i njena namena. Ukoliko se koristi za naboj, koristi se uglavnom onakva kakva je već na raspolaganju. Za cigle od zemlje, ćerpić, dodaju se voda i pleva kako bi se dobila postojana masa koja će se lepo osušiti.
