U životu svake žene, barem jednom u životu, pojavi se potreba da nauči nešto o keramici, vratima, bravama, česmama i kuhinjskim elementima. Htela ne htela. Došao je i kod mene taj dan. Mojoj sreći nije bilo kraja jer konačno ću imati svoj prostor za porodicu, namešten po mom ukusu, bez prevrtanja očiju svekrve jer sam joj pomerila neku (ružnu) figuricu balerine koju je donele iz Nemačke. Naravno kao i većina u Srbiji, za ove velike stanarske podvige, podigli smo kredit. Kakvi god da su uslovi, novca nije dovoljno. Tačnije, ženama novca nikada dovoljno. Ali šta je tu je i ja odlučih da pametno iskoristim sredstva koja su mi bila na raspolaganju.
Dovoljno sam živela sa svekrvom da znam šta hoću, a i šta neću, šta je retro, a šta je nedostatak mašte i kreativnosti. Neću da sve bude krem, neću „obične“, neupadljive pločice bez ikakvog sjaja i neću bele, čipkane zavese do poda. Mislila sam, ja sam mlađa, urbanija i imam više smisla za lepo.
I krenulo je, a krenulo je baš od kuhinje. I to baš od pločica. E sada, činjenica je sledeća: Žene biraju pločice kao što biraju auto, da je lep i da malo troši. Goriva i energije. Ovaj put, ipak odlučila sam da budem temeljna. Pozvala sam tek useljene drugarice, konsultovala internet i časopise i došla do par zaključaka potpomognuta savetima. Keramičke pločice su najpovoljnije i imam odličan izbor. Kupiću od domaćeg proizvođača jer su povoljne, a jednako kvalitetne i ako se neka razbije lako ću kupiti ili poručiti nove. U časopisu sam videla crvenu kuhinju i pločice u maniru šahovske table. i zaljubila se. Našla sam kod domaćeg proizvodjača baš onakve kakve sam želela, dovoljno velike i po ceni nižoj nego što sam se nadala. Suprug je pokušao da se umeša jer muškarac na Balkanu misli da zna sve o majstorskim radovima samo zato što je muškarac.
Rekao je da će to biti previše šareno, ali ja sam bila uporna. Uostalom, kada smo odlučivali o ugaonoj garnituri iz koje će se gledati liga šampiona, imao je pravo glasa. Kuhinja, odnosno trpezarija, je ipak, moja prostorija u stanu.
Elem, pločice u kuhinji nisu predviđene samo za podove, već i za mesto iznad radne ploče. Stan je u potkrovlju, u kuhinji su velike kosine, pa sam se odlučila za skuplju varijantu jer neće pokrivati veliku površinu. Krenuli smo po salonima, ja kao PR našeg domaćinstva, suprug u ulozi pratioca koji će se smeškati i eventualno reagovati ako se ja zbunim. A zbunila sam se. Nisam to pokazala, ali jesam. U salonima je bilo svakakvih situacija. Najupečetljivija je ona gde mi je nuđeno da kupim italijanske pločice po ogromnoj ceni koja mi je čim smo progovorili spuštena za 70%. Ne moraš biti stručnjak za keramiku da bi ti bilo jasno da tu nije baš sve u redu. Dovoljno je da budeš potrošač, bilo čega. Kao većina žena, imam određenog staža kupovanja po buticima da znam da ako mi kaput od 500 eura nudiš za 150 i daješ ogroman rabat već u startu, precenio si proizvod ili ti nije baš lako da ga prodaš. Što se pločica tiče, sve da sam i pala na divnu Italiju kao takvu, morala bih da čekam do mesec dana da uopšte stignu u moj dom. Kod domaćih proizvođača nisam imala taj problem. Sve što sam želela imali su već na lageru, cena je bila pristupačna, nije bilo lažnog rabata i stvarno su lepo izgledale. Shvatih, u ovom polju, inostrano ne znači i kvalitetnije i bolje, naprotiv. Našla sam fantastične crno bele pločice i potrošila mnogo manje novca nego što sam odredila za ovu namenu.
Trebalo je sada izabrati i zidne i ovde sam razmišljala ženski. Neću taj novac stavljati u slamaricu, već ću dati više novca za ove druge pločice. Kad je bal…I ovde sam imala raznih ponuda i neprikladno velike rabate, ničim izazvane hvale stranih proizvođača, pominjanja političke situacije u Srbiji, prozivanje ministara i sekretara. Nije vredelo. Nisam se dala povesti za sjajem Evrope, njenih gradova i cena. Kupila sam opet od domaćeg proizvođača, ne zato što je povoljnije, već zato što su lepše, bolje i bile su mi odmah na raspolaganju. Ali, opet sam imala problem. Posle odabira prelepih mat, bordo pličica, ostalo mi je novca predviđenog za trošenje. I dok je suprug zvao majstore (čitaj rođake i kumove) da kaže da već sutra mogu doći da rade, ja sam u glavi već otišla malo do centra da kupim nove čizme. Pa šta, taj novac kao da nisam ni imala. A šta nisi imao, nisi ni potrošio. Takva je ženska logika. Pomislih, baš mi dobro ide ovo sređivanje doma. Domaćinski. Dakle, sve se uklopilo, hrabro sam zahtevala profakture i prekrižila u stavkama keramiku u kuhinji. Imali su na lageru i jedne i druge, nasmejani kupac mi je dao vizit kartu ako bude bila potrebna dopuna.
Majstori su stigli. Naravno, opet na Balkanu, majstori su najčešće braća, prijatelji od prijatelja i neki kumovi. Kažem neki jer staro kumstvo se, očito računa i kada ti rade kumovi tvog strica koji je peto koleno tvom tati. Ali kumstvo je kumstvo ili što kaže ona naša stara prigodna doskočica “Kum nije dugme”. Sve je to lepo kada se pije po krštenjima, ali kada treba valjano uraditi posao, stvari su ipak malo drugačije. Nisi ih platio po punoj ceni ili ih nisi platio uopšte, pa to donosi određene nepogodnosti. Oni taj manjak u naplaćivanju nadokvađuju ićem i pićem. Donesi gajbe svega i svačega, spremaj doručkove , ručkove i večere i imaj strpljenja. Imaj strpljenja jer oni se na takvim događajima ispričaju, nadoknađuju propušteno neviđanje i pričaju o deci, šta je koje završilo, koje se oženilo i zašto nema unučića. Ipak, dan po dan, gajba po gajba, završiše oni posao. Sve je izgledalo lepo, potrudili se rođaci da se priča kako su dobro uradili pločice jer treba i kod sledećeg ići, a i zvati te iste da vrate uslugu. Nisam ih valjano ni ispratila, već sam pozvala prijateljice na kafu da se hvalim. Sedele smo na pločicama i slikale se. Opet ženska posla. Ispričala sam im ceo proces, preporučila domaće proizvođače, uputila ih u cene i rabate, lagere i majstore.
Prošle su tri godine, sada imamo ćerku i sina koji prljaju sve, od podova do prozora, kao desetoro odraslih ljudi. Šahovska tabla je najčešće umazana šahovska tabla, a ono što se ne vidi na crnoj pločici, vidi se na beloj pločici. One bordo se više ne sijaju jer prska hrana na njih, pa ih brišem od sedam do dvadesetpet puta dnevno. Javno priznajem da sam se prevarila. Nije dovoljno da pločice samo izgledaju lepo kao i što nije dovoljno da auto samo lepo izgleda. Mora biti i lako za održavanje jer neko tu obitava, aktivno živi i ostavlja tragove. Na kraju teškom mukom priznajem i ovo: Svekrva je bila u pravu. Zna žena, a ja nisam urbana i moderna, već nadasve neiskusna. Vi nemojte tako.
Piše: Mirjana Makarin Plavšić, novinar
