Porodica. Ona nije samo utočište i sigurno mesto satkano od ljudi koji nas najbolje poznaju i kao takve prihvataju i vole, ona je i nepresušan izvor rasprave, polemike i dijaloga koji se redovno sudaraju sa onim što se zove “savet” i “mešanje u tuđe stvari”.
Ovih praznika glavna tema u mojoj široj porodici bila je menjanje parketa u porodičnoj kući mojih roditelja. Tačnije, NE menjanje parketa u porodičnoj kući mojih roditelja. Priča je jednostavna. Posle dosta godina odvojenog življenja u (ne)slaganju, moji roditelji se ipak slažu u ovome: “Parket se ne skida, kožna garnitura je najbolji nameštaj, a plafon uvek treba da bude beo jer otvara prostoriju”.
Moj brat, posle niza godina, odlučio je da menja pravila. Nije naišlo na odobravanje. Nipošto. I džabe su sva njegova obećanja da neće stavljati ništa drugo do parketa. I objašnjenje da tatin prijatelj iz detinjstva možda ima dobru dušu, ali je kao majstor, stavljajući parket, zakazao. I pojašnjenje da je on sa svojom ženom stvarno probao da ga regeneriše, hobluje, prelakira, ali te rupe između koje sakupljaju prašinu nijednom novijom metodom nije uspeo da sanira ili barem ublaži. Nije naišlo na razumevanje. Nijednog momenta. Očekivala se podrška bratu sa moje strane, ali po prvi put ja sam ćutala, a ćutala sam da ne bih rekla nešto što neće rezultirati upravo odsustvom podrške. I nije razlog činjenica da je parket najlepši i najtopliji izbor za naše podove, čak ni činjenica da je parket od hrasta. I nije čak ni saznanje da je hrast drvo koje ima odličnu fleksibilnost i dugotrajnost u odnosu na godine, ne menja boju, ali i ako je promeni, promena je vrlo mala, zapravo neznatna.
Nije sve to razlog mog neslaganja sa bratom, već nešto sasvim drugo, životno i stvarno. Razlog je “skrnavljenje” naše prošlosti, naših uspomena i naše ličnosti teškom mukom na tom parketu izgrađene. Sećam se kada su ga stavljali, ima tome sada već trideset godina. Bili smo srećni, kao porodica koja dobija novu šansu. Moja mama je sada konačno imala svoj dom, koji je sredila bez da joj se meša svekrva, a moj otac je konačno mogao da pokaže koliko on ustvari ima ukusa za lepe i kvalitetne stvari. I bila je to lepa kuća. U njoj smo naučili da hodamo, po tom lepom, sjajnom parketu napravili smo prve korake, malo padali, ali uvek ustajali kao i posle kada su nas životne situacije lomile.
Na tom parketu smo se šunjali da tajno gledamo televizor iako je bilo vreme za spavanje, trkali po dnevnoj sobi, klizali kao na klizaljkama, namerno, kao da smo stvarno na nekom ledu. Na njemu sam plesala uz sada već zaboravljene izvođače, ispred ogledala, kao kakva diva, sa tatinim dezodoransom umesto mikrofona. Na njemu sam plakala kada su mi kao tinejdžerki po prvi put slomili srce. Na njemu smo sedeli kada smo igrali monopol i svađali se za imaginaran novac kupujući imaginarne objekte, kuće i hotele. Na njemu smo vijali zečeve koje smo dobili za Uskrs, a oni su jadni i nespretni bili potpuno nepripremljeni za takvu vrstu podloge, lepe, ali zaista neprijatne za zečije nožice. Na njega smo stavili kutije kada smo se selili, pomireni sa tim da neki ljudi ne treba da ostanu zajedno po svaku cenu. I to je u redu. Ali nije u redu što sada treba sve to da iskopamo, menjamo i slomimo. Ipak je to parket. Ako ništa drugo, taj parket nas je ponovo okupio, kao porodicu, da o njemu raspravljamo. Da se njemu divimo i da se oko njega sukobljavamo.
Ipak smo odlučili da malo pogledamo šta je u ponudi, makar da potkrepimo svoje tvrdnje, htenje i želje novim argumentima. Parket, svakako, ali kakav? I ovde je bio na snazi sukob generacija. Brat je našao predivan, uljeni parket koji stvarno, moram priznati, izgleda toplo i živo. Naročito mu se svideo onaj koji ima godove, kao da će tako prebrojati sve godine lepote koji takav parket može da ponudi njegovoj deci. Neće doduše biti klizanja, ali parket za to i ne treba da služi, za to postoje klizaljke i led.
Tata je, logično, tradicionalista, on je opet za tzv. “riblju kost” koja će se sijati i klizati i sa kojom, po njegovom mišljenju, ne možeš da promašiš. Ispred nesrećnog prodavca započet je omanji rat. Hteo ne hteo, isti je prisustvovao ispoljavanju sujete, borbe za vlast, prebrojavanja novca i plaćenog školovanja… svega što je više za psihologa, nego za prodavca parketa. Ipak, stoički je izdržao i dobio reč. Mlađi čovek podržao je bratovu argumentaciju, svime osim cenom.
Odlučih da prekinem raspravu da se “ne sramotimo pred svetom” i predložih da malo prošetamo po uljenom parketu jer pod nogama ćemo najbolje osetiti toplinu ili pak, odsusustvo iste. I da, osećaj je sjajan. Ipak, ja sam žena koja vodi domaćinstvo i ne voli svakodnevna briskanja, usisavanja, skidanje fleka… Ovde je argumentacija na tatinoj strani. “Riblja kost”, lakirana, doduše nije moderna, ni “živa” pod nogama, ali što se higijene tiče, svako dečije prosipanje voćnog jogurta može se sanirati jednim potezom mokre krpe. Uljeni parketi su manje otporni na nestašluke, a u samom startu su skuplji. Kao i za sve, za modernije i kvalitetnije stvari, uvek se plaća više.
Sa takvim impresijama vratili smo se kući. Odluka još nije doneta, ali moram priznati da me je brat ipak privoleo na svoju stranu. Stvarno je prelep parket koji je on video. Čak je planirao i da izbegne nespretne majstore tako što će im olakšati posao kupivši gotov parket. Razumem ga, ima traume iz detinjstva od rupa i lošeg postavljanja.
Na kraju, pošto smo praznike proveli u raspravi i polemici, brat je potegao za onom starom dobrom izrekom “A da vi ipak malo gledate svoja posla” i svi smo odlučili da se primirimo do nekog drugog slavlja na kojem se okupljamo… Do tada čuvajte svoje najbliže i pravite svoje uspomene, ko zna kada će neko poželeti da menja ambijent u kojem ste ih stvarali. Možda ćete, već sutra, vi sa svojom decom voditi ovakve bitke… I ne, ova priča o parketu nije završena… NASTAVAK SLEDI…
Piše: Mirjana Makarin-Plavšić, novinar
