Zvučna ili akustička izolacija poda su mere koje sprečavaju širenje takozvanog udarnog zvuka. Udarni zvuk nastaje prilikom kontakta (udara) dva predmeta. Ova vrsta zvuka je posebno karakteristična za podove, jer se po podu stalno hoda i pomera nameštaj, na pod nam iz ruku ispadaju stvari ili se na podu nalaze mašine koje za vreme rada vibriraju i slično. Udarni zvuk (neki ga nazivaju i zvuk udara ili strukturalni zvuk) koji tada nastaje se kroz pod širi na okolne zidove, instalacije i dalje kroz konstrukciju objekta, tako da je čak moguće da u sobi čujemo udarce koji su nastali nekoliko spratova ispod ili iznad.
Radi sprečavanja takvih neprijatnosti, pod se mora konstriusati tako da se spreči širenje zvuka na okolnu konstrukciju, to jest da celokupan zvuk udara „ostane“ u podu. To se principijalno postiže umetanjem sloja nekog materijala dobre zvukoizolacione moći koji prekida prisnu vezu poda i susednih elemenata zgrade, što je izloženo dalje u tekstu.
Ukoliko je podna obloga direktno postavljena na betonsku konstrukciju, to će dovesti nesmetanog širenja zvuka kroz objekat i u naročito nepovoljan položaj će dovesti osobe u prosotiriji direktno ispod.
Plivajući podovi kao rešenje problema zvučne izolacije
Plivajući podovi su podovi koji se na noseću konstrukciju ne oslanjaju direktno, već su od nje odvojeni mekim i elastičnim slojem koji prigušuje zvuk. Taj sloj se naziva plivajuća masa, zvučni apsorber ili prigušujući sloj.
 |
Struktura plivajućeg poda: 1. Konstrukcija na koju se pod oslanja (međuspratna konstrukcija ili sloj betona na tlu) 2. Plivajuća masa 3. Folija 4. Nosač podne obloge 5. Podna obloga |
Plivajuća masa
Plivajuća masa mora potpuno prigušiti zvuk i sprečiti njegov prodor iz poda u ostatak zgrade. Jačina zvuka najbrže opada u mekim i elastičnim materijalima sa puno međusobno povezanih pora ispunjenih vazduhom i otvorenih ka spoljašnjoj sredini, to nedvosmisleno određuje koje materijale smemo primeniti za ovaj sloj.
Postoji nekoliko podataka o materijalu na osnovu kojih možete proceniti njegovu moć izolacije. Najpre je tu poboljšanje izolacije od zvuka udara, označeno sa ΔL, koje pokazuje za koliko decibela materijal poboljšava izolaciju strukture u koju je ugrađen, u našem slučaju – poda. Ovo svojstvo zavisi od vrste materijala i njegove debljine, i što je njegova vrednost viša, to je izolaciona moć bolja. Vrednost ovog svojstva kod vrhunskih zvukoizolatora iznosi oko 25 dB.
Skoro podjednako ćete na deklaraciji materijala pronaći njegov normalizovani nivo zvuka udara, označen slovom L. Ovo svojstvo je suprotno prethodnome i pokazuje propustljivost materijala za zvuk, tako da bi trebalo da bude što niže. Kod najbojlih zvukoizolacionih materijala njegova vrednost je oko 58 dB.
U nedostatku vrednosti ovih svojstava, zvukoizolacionu moć materijala možete grublje proceniti na osnovu njegovog modula elastičnosti koji se obeležava slovom E i izražava u N/cm2 ili kN/m2. Materijali sa niskim modulom elastičnosti su stišljivi, meki i elastični, pa su time i bolji zvukoizolatori od materijala kojima je vrednost ovog svojstva visoka.
Jedan od boljih materijalia za izradu plivajuće mase su ploče od mineralnih ili organskih vlakana, kao na primer ploče od mineralne vune gustine 75-100 kg/m3 ili od pamučnih vlakana. Iako relativno stišjive, ovakve ploče bez problema podnose opterećenja od ljudi i nameštaja u kućama i stanovima, a zbog njihove dobre zvukoizolacione moći dovoljna debljina plivajuće mase od ovakvih materijala iznosi 1-2 cm, posmatrano u pritisnutom stanju.
Još jedan materijal namenjen zvučnoj izolaciji podova je elasticifirani stiropor. On se odlikuje za nijansu slabijom izolacionom moći od vlaknastih materijala, tako da je preporučena minimalna debljina plivajuće mase od ovog materijala 2 cm. Zbog svoje male stišljivosti, elastificirani stiropor je nezamenljiv kod podova koji trpe veliko opterećenje (do 1000 kg/m2, npr. podovi u industrijskim radionicama), ali se nesmetano može ugrađivati i u podove stambenih objekata.
Ekspandirani polistiren (običan stiropor) i ekstrudirani polistiren (stirodur) nisu materijali čije se korišćenje preporučuje za zaštitu od zvuka. Iako su veoma porozni, ovi materijali su kruti i samim tim loši zvukoizolatori. Oni svoju pravu primenu nalaze pri termoizolaciji objekata.
Guma jeste dobar materijal sa aspekta zvučne izolacije jer zvuk u noj putuje brzinom od samo 70 m/s i svoju primenu nalazi na mestima kontakata krutih delova podne konstrukcije. Ovako postavljena guma doprinosi ukupnoj izolacionoj moći poda, ali ni u kom slučaju nije zamena za plivajuću masu.
Bitumen kao elastični smolasti materijal doprinosi izolaciji od zvuka. Nekada se upotrebljavao za lepljenje parketa za podlogu, danas je zamenjen lepkovima koji se jednostavnije pripremaju i nanose.
Folija se u plivajuće podove ugrađuje kada je nosač podne obloge delimično ili potpuno liven na licu mesta (pogledajte sledeći pasus) i sprečava da vlaga, beton, gips i drugi materijali prodru u plivajuću masu i unište njenu izolacionu moć. Najčešće se koriste folije od polietilena (PE) i polivinil hlorida (PVC), mada će svaka vodonepropusna folija poslužiti. Ako se folija sastoji iz delova, oni se međusobno preklapaju za 10-15 cm i povezuju običnom širokom lepljivom trakom.
Nosač podne obloge
Nosač obloge ne doprinosi izolaciji poda već samo ima ulogu da oblozi pruži čvrstu, krutu i ravnu potporu i ravnomeno prenese opterećenja od ljudi i predmeta na plivajuću masu. Nosač podne obloge se može izvesti kao neprekidan ispod cele površine poda (tada se naziva estrih ili košuljica), kao sistem gredica koji podupire oblogu, ili čak kao grupa stubića i ploča na kojima će obloga stajati. Kakvu vrstu nosača ćemo izabrati zavisi od podne obloge, posebno od njene čvrstoće na savijanje.
